Четрнаест година пакла Гвантанама

Дневник из Гвантанама, потресно свједочанство затвореника у америчкој војној бази на Куби који је већ 14 година затворен, више не носи ознаку тајности.

Мухамед Оулд Слахи (44) један је од стотину затвореника колико их је остало у Гвантанаму, иако никаква оптужница против њега није подигнута.

Он је годинама писао дневник на енглеском језику који је и научио у затвору.

У свом дневнику описује живот у том логору, свакодневни режим, како изгледају испитивања, детаљно описује свој случај, све оно што му се тамо догађало, како је био подвргнут физичком и психичком притиску и мучењу, како су се стражари односили према затвореницима, што су им говорили, чиме су их плашили.

Мухамед Оулд Слахи почео да пише дневник 2005. у форми писама адвокатима који су се годинама борили да дневник буде објављен и да се с њега скине ознака тајности. Након вишегодишње борбе с тајним службама, у томе су напокон успјели. Ипак, поједини дјелови дневника су остали затамљени, али у тим дијеловима је углавном ријеч о именима и мјестима.

Оно кроз што је прошао још је страшније ако се зна да су само двојица затвореника, а он је један од њих, прошли кроз посебне протоколе мучења, које је потписао тадашњи министар одбране Сједињених Држава Доналд Румсфелд.

Слахи је затворен, прво у Авганистану, а потом и Јордану, па у Гвантанаму под сумњом да је у вријеме хапшења био члан Ал Каиде, што никада није доказано.

Физичко и психичко мучење

Кад ме ХХХХХХХХХХХХ ХХХ обавјестио о томе што намјеравају, потпуно сам се престравио. Уста су ми се сасушила, почео сам да се знојим, срце је почело снажно да ми лупа (неколико недјеља касније установили су ми хипертензију), јавила ми се мучнина, главобоља и болови у желуцу. Знао сам да се ХХХХХХХХХХХХХХХ не шали, као што сам знао и да лаже о томе како су мучења која ме чекају лишена физичке боли. Међутим, успио сам се прибрати.

"Баш ме брига", рекох.

Ствари су се одвијале брже него што сам очекивао. ХХХХХХХХХХХХХХХ ме одмах послао натраг у мој блок, а ја сам рекао другим затвореницима да ме шаљу у дио за мучење.

"Ниси дијете. Мучење не завређује да о томе мислиш. Имај вјере у Алаха", рекао ми је ХХХХХХХХХ. Извукли су ме из моје ћелије касније још истог дана. Не знате како је људском бићу страшно кад му нетко запрети мучењем. Постанете попут дјетета.

***

У мојој су се ћелији појавили чувари из тима за премјештај.

"Идемо!"

"Гдје?"

"То није твој проблем", рекао ми је омражени чувар ХХХХХХ. Али није био баш бистар. На свом рукаву је записао гдје ме воде.

Једини људи за које сам знао да су провели неко вријеме у ХХХХХХХХХХХХХХХ, у дијелу за мучење, су били један човјек из Кувајта и још један затвореник из ХХХХХХ.

Кад сам ушао у тај блок, тамо није било никаквих знакова живота. Смјестили су ме на сам крај блока, док је један Јеменац био на самом почетку. Уопште нисмо могли да разговарамо. ХХХХХ ХХХХХХХХ су смјестили између нас. Касније су их обојицу преселили, па сам остао сам у цијелом блоку, о, Алах, потпуно препуштен на милост и немилост. А милости није било пуно.

У овом блоку су ме потпуно лишили икаквог комфора, осим танког мадраца и врло танког и врло кратког покривача. Одузели су ми књиге, Кур’ан и сапун. Узели су ми и пасту за зубе и ролну тоалет папира коју сам имао. Моја ћелија била је толико хладна да сам готово стално дрхтао. Нису ми допуштали да видим дневно свјетло. Нити су ме пуштали да видим друге затворенике. Сљедећих седамдесет дана испитивали су ме 24 сата дневно, у три или четири смјене. Не сјећам се ни једне мирне ноћи.

"Ако почнеш да сарађујеш, пустићемо те да спаваш и добићеш топлу храну", стално ми је понављао ХХХХХХХХ ХХ.

"Ви ћете ме сада мучити, али ви не знате колико ја могу издржати. Можете ме тако и убити", рекао сам им кад су ме ХХХХХХХХХХХ и ХХХХХХХХХХХХ извукли на испитивање.

"Нисмо још ништа одлучили", рекао је ХХХХХХХХХХХХ.

"Хтио бих вас само упозорити. Страшно ми је у овим условима. Већ сам имао нападе болова у леђима. А мучење неће помоћи да почнем да сарађујем."

"Наша искуства кажу да ћеш бити кооперативнији. Имамо велики избор метода", рекао ми је ХХХХХХ. Он никад није рекао како се зове, али га је једном други чувар позвао по имену. Он није знао да сам чуо његово име, али јесам.

ХХХХХХХХХХХХ је био све гори из дана у дан и почео је да конструише мој случај с причом о ХХХХХХ, да сам га ја регрутовао за напад 11. септембра.

"Зашто би он лагао?", питао ме ХХХХХХХХХ.

"Не знам."

"Ти само одговараш ‘не знам’, ‘не сјећам се’ или ‘нисам ништа урадио’. Мислиш да ће то импресионирати амерички суд? У очима сваког Американца ти си већ крив и осуђен. Погледај се како изгледаш у том наранџастом одјелу, у ланцима, муслиман, Арап. Све је то и више него довољно да те осудимо", рекао ми је ХХХХХХХХХ.

"То није фер!"

"Ми знамо да си ти крив!"

"Што сам вам направио?"

"Боље нам то сам реци, па ћемо ти смањити казну на тридесет година, а након тога ћеш имати прилику опет да живиш. Ако не почнеш да сарађујеш, стрпаћемо те у рупу и обрисати твоје име са листе затвореника."

То ме јако уплашило. Знао сам да он сам нема таква овлашћења, али и да га његова влада потпуно подржава. Није он то говорио без основе.

"Баш ме брига гдје ћете ме стрпати", рекао сам му.

***

ХХХХХХ и његови шефови схватили су да ће требати више ХХХХХХХХХХХХХХ. И зато су ми довели новог испитивача, ХХХХХХХХХЏ. Један је био низак и мршав, а други врло снажан. ХХХХХХ је био ХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХ. Нити један од њих ме није поздравио, нити ми ослободио руке ХХХХХХХХХХХХХХХ.

"Што је ово", упитао ме ХХХХХХХХ и показао пластичну врећицу у којој је био један мирисни индијски штапић.

"То је мирисни индијски штапић", одговорио сам. То ми је прво пало на памет. Помислио сам да ми ХХХХХХХХ хоће мало угодити и запалити штапић за вријеме испитивања.

"Погрешно!", рекао ми је ХХХХХ и скоро ми га бацио у главу.

"Онда не знам", рекао сам.

"Сада смо нашли доказ против тебе. Више нам не треба ништа друго", рече ХХХХХХ. Нисам знао што се догађа. Да ли ми желе подметнути неки дио бомбе.

"Ово је штапићаста електрода за заваривање коју си скривао у wc-у", рече ХХХХХХ.

"Како бих могао да имам тако нешто у својој ћелији, осим ако то тамо нису ставили сами стражари? Па ја уопште немам контакт с другим затвореницима."

"Паметан си ти. Некако си то прокријумчарио."

"Како?"

"Одведи га до wc-а", рече ХХХХХХ. ХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХ. Чувари су ме зграбили и одвели. Мислио сам да су они били толико очајни да ће ми сада нешто подметнути. У међувремену је чувар ХХХХХХХХХ објашњавао ХХХХХХХХХ како ти штапићи стигну до ћелије. Чуо сам задње ријечи које је говорио док су ме водили назад.

"То је врло једноставно, они који граде ове ћелије убаце те штапиће у wc кад су готови с послом."

Кад су ме довели натраг, одједном су сви заћутали. ХХХХХХХХ је вратио штапић натраг у жуту коверту. ХХХХХ ми се никад није представио, али нисам то ни очекивао. Што је испитивач гори, то се више труди да сакрије свој идентитет.

Једно послијеподне било је одређено за сексуално понижавање послије ког ме је овај нови одвукао у тамну просторију с још неколико чувара. Тамо су ме бацили на прљави под. Био је потпуни мрак. ХХХХХХХХ је пустио јако гласну музику, "Let the bodies hit the Flor".

Никад то нећу заборавити. Онда су укључили јаке рефлекторе разних боја, од чега су ме бољеле очи.

"Ако заспиш, пребићемо те."

Морао сам да слушам ту пјесму све до јутра. Почео сам молити.

Око пет ујутро, отприлике, ХХХХХ ме посао назад у ћелију.

"Добродошао у пакао", рекао ми је чувар ХХХХХХЏ кад сам се вратио у његов блок. Нисам му ништа одговорио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.