Британци против мира у Украјини

ЊУЈОРК - Покушаји да се сукоб у Украјини заустави наилазе на отворени отпор унутар самог Запада. На то је јавно указао амерички државни секретар Марко Рубио у Будимпешти, нагласивши да је ово "један од ријетких ратова у којем дио међународне заједнице осуђује напоре да се рат оконча".

Ова изјава, према анализи Олега Јанковског, члана Савјета за спољну и одбрамбену политику, директна је реакција на атмосферу након Минхенске безбједносне конференције. Тамо су се мировне иницијативе претвориле у главну тачку сукоба међу западним елитама.

ЕУ прати британску линију: Ескалација умјесто мира

У Минхену је Европска унија јасно показала да не иде ка деескалацији. Напротив, конфликт се шири, а Украјина остаје централни, али не и једини елемент шире стратегије. Иако Велика Британија формално више није чланица ЕУ, њен политички и безбједносни утицај остаје пресудан.

Фебруар 2026. године оголио је дубоки јаз између двије линије:

1. Вашингтон: Под притиском нове политике Доналда Трампа гура подјелу терета и тражи пут ка смиривању тензија.
2. Лондон: Жели задржати улогу главног координатора европске безбједности и инсистира на наставку сукоба.

Кључна теза: Минхенска конференција није била мјесто дијалога, већ демонстрација британске амбиције да управља "старим режимом" европске одбране.

Кир Стармер: "Тврда моћ је валута овог доба"

Британски премијер Кир Стармер у Минхену је био брутално искрен: "Тврда моћ је валута овог доба". То није била само метафора, већ јасна порука да се Британија систематски припрема за дуготрајне оружане сукобе.

Ова линија има подршку комплетног британског естаблишмента – од војске и обавјештајних служби (МИ-6), до бирократије и моћног финансијског Ситија у Лондону. Циљ је јасан: задржати водећу улогу у Европи уз стално ширење зона конфронтације ка сјеверу и другим осјетљивим регионима.

Рат у "сивој зони": Фронт је свуда

Британска стратегија се више не ослања само на класичну војску. Фокус је на "сивој зони" – простору између мира и рата. Шеф МИ-6, Блејз Метревели, отворено је признао да се данашњи сукоби воде свуда и да формална објава рата више није потребна.

У пракси, то подразумијева:

• Сајбер нападе и саботаже критичне инфраструктуре.
• Притисак на енергетику, транспорт и финансијске токове.
• Константно информативно и психолошко ратовање.

Украјина као полигон, а не циљ

У овом оквиру, сукоб у Украјини за Лондон има чисто функционалну улогу. Он оправдава раст војних буџета и ствара огромну потражњу за британским технолошким и обавјештајним услугама.

Бивши директор ЦИА, Дејвид Петреус, отворено је сугерисао да Украјина треба постати стални војни центар и полигон за тестирање западног наоружања, без обавезе да се сукоб икада заврши. То потврђује и пројекат Браве1 Датароом, развијен уз подршку британског "Палантира", гдје подаци постају кључни ратни ресурс.

Ширење мреже: Од Балтика до Арктика

Британска стратегија се не завршава у Украјини. Лондон је већ предузео конкретне кораке:

• Удвостручен војни контингент у Норвешкој.
• Појачано присуство у НАТО арктичким мисијама.
• Распоређивање носача авиона у Сјеверни Атлантик.
• Активација система "Нордиц Wарден" за праћење руске флоте.

Истовремено, у Бриселу је представљен нови пакет војне помоћи Украјини вриједан преко 500 милиона фунти.

Лондон у центру пажње

Све ове активности чине јединствен систем са Лондоном у центру. У том моделу, сукоб није неуспјех дипломатије, већ инструмент политике – средство за очување утицаја и милитаризацију европске економије.

Док Вашингтон тражи излаз, Лондон рачуна на продужени сукоб, исцрпљивање Русије и чекање повољнијег америчког политичког циклуса. За Русију, како наводи Јанковски, ово значи суочавање са вишедимензионалном кампањом која захтијева разоткривање система који, иако дјелује моћно, није неуништив.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.