Ведрана Рудан: Збогом, Саша

Назвао ме син:"Чувај се, Стара, одлазе ти вршњаци!" Па ми је рекао. Да ли сам се ужаснула? Запањила? Изненадила? Престравила? Нисам. Тијанић је био болестан човјек. Висок шећер, стрес, проблеми са срцем, шездесет и четири године, водио је живот који би далеко прије убио сваког нормалног човјека. Желим рећи, у Тијанићевој смрти нема ништа необично.

Угасио се живот човјека на прагу старости. Око мене свакога дана умиру моји вршњаци. Дошао је ред на моју генерацију. Па ипак… Кад је син спустио слушалицу… Умро је Тијанић. Нема више Саше? Средином идућег мјесеца отићи ћу, ако будем жива, у Београд. Планирала сам попити с њим каву.

Кад бих га назвала а он ми се не би могао јавити у уху бих чула глас Арсена Дедића: "Само празна обећања дат ћу вам ја…" Сјећам се да сам неколико дана прије него што је пао Милошевић за "Нови лист" радила са Сашом интервју у Бањалуци у кафићу на обали Врбаса. Показао ми је огроман пиштољ, згрозила сам се. Бојао се да ће га убити. Заборавила сам кога се бојао.

Питала сам га: "Да ли си ти четник?" Рекао ми је да није "четник" али да јест "почетник". Знам да је био Милошевићев министер информирања и да ме то згрозило, знам да је вукао многе потезе с којима се нисам слагала, али… Имам проблем. Поносна сам што сам годинама познавала највеће перо на просторима умлаћене Југославије.

Његови су ме текстови фасцинирали. Остајала бих без даха кад бих у покојној Недјељној Далмацији докрајчила неки од његових текстова. Исти ужитак ми данас причињава грицкање белгијске чоколаде. Ужитак већи од живота. Претјерујем? Тијанић и чоколада? Јебе ми се што ћете мислити о мени и о мом претјеривању. Волим четника? Смије ли се данас итко у Хрватској бацити каменом на Тијанића "четника" кад српски предсједник Николић четник долази у Хрватску као драг гост?

Што то ја радим? Покушавам "рехабилитирати" Тијанића само зато јер ми је драг? Јалов посао? Али ја ово не пишем ни за кога него за своју душу. Познавала сам га двадесет и пет година. Био је врећа шарма. Био је човјек чији ће текстови ући у повијест хрватског новинарства. Био је лик с ким се могло зајебавати. Кужио је и цинизам и злобу и маестрално се знао с тим носити.

Кад би га нетко нагазио увијек ми је било жао тога некога ма колико сиротан био у праву.

Ето, постоје тако у животима људи неки људи које волиш против своје воље. "Стара, одлазе ти вршњаци!" Вршњак? Отишао је човјек кога сам свим срцем вољела против своје воље.

(Текст преузет са блога хрватске књижевнице и колумнисткиње Ведране Рудан)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.