У Лесковцу кинески у основним сколама

Лесковац -- Недавно је у Власотинцу, Лебану и Медвеђи покренута иницијатива да се кинески језик учи факултативно у вишим разредима основних школа.

На први поглед рекло би се да је разлог овом приједлогу велики број Кинеза на југу Србије, али није тако. Према званичним подацима полиције, прошле године у Лесковцу је пријављен боравак 161 држављанина Кине, а у 2010. години 164, што је за неколико десетина мање него ранијих година.

“Кина има растућу економију и због тога се оваква иницијатива чини логичном. Можда би нека од те деце, по завршетку средње школе, и студирала кинески”, коментарише Иван Митровић, који тренутно помаже једној кинеској породици да испуни административну процедуру за боравак у Србији.

Кинези су овде почели да пристижу средином деведесетих година. Лесковчани нису могли да сакрију знатижељне погледе, а гости су били више него суздржани. Однос према “браћи Кинезима” с временом је напредовао у поједина пријатељства, ни сада не тако честа. Са својим домаћинима деле терет свјетске економске кризе.

Лио Хјан Дуо осам година је у Србији. Посљедње три године закупац је локала у највећем од три кинеска тржна центра у Лесковцу. Од продаје гардеробе живи његова петочлана породица. Квадрат пословног простора плаћа два евра. Само у овом тржном центру 60 његових колега тргује разном робом, од игле до локомотиве. Поред тржних центара, Кинези у Лесковцу имају своју пијацу и више малих продавница. Ретки су они који желе да причају о детаљима живота у Србији, посебно не за медије.

“Не иде нам посао као раније. Људи мање купују и стално вичу “скупо, скупо” “, прича један од трговаца, и додаје да му је лепо у Лесковцу и да су људи срдачни.

Кинески тржни центри раде шест дана у недјељи - радним данима по 12 сати, а суботом осам. Код боље стојећих послодавца ради локално становништво. Дневница је 500 динара, а они који баш имају среће зараде и до 650. Умјесто законских 40, ради се 68 часова недјељно.

“ Морам, јер бољег посла нема, и овде сам од јутра до сутра. Строги су као послодавци, али знају да покажу велико срце. Газдарица ми је помогла када ми је било најпотребније и унапред исплатила дневнице за цео месец”, прича једна радница.

Радници и купци шапатом говоре о томе како Кинезе нико не контролише.

“Нигде нема фискалне касе. Све иде у њихов џеп, а држави ништа. Нико од нас није пријављен, нема осигурања, нити одмора. Радиш док можеш, а кад “паднеш” узму друге”, жали се један радник.

У својим радњама, осим што надгледају посао, Кинези ручају, гледају филмове, чувају дјецу, преко интернета комуницирају са рођацима у далекој отаџбини. Врло су солидарни и штите једни друге. Група Рома је једном приликом покрала робу из кинеског локала, а потом је уследила сцена као из акционих филмова чувеног Џекија Чена.

У ријетким тренуцима када су слободни, Кинези гледају своја посла. Углавном се друже међусобно. Млађи посјећују популарне кафиће у центру града. Више није ријеткост да се сретну парови са бебама или малом дјецом у шетњи градским парком.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.