Суботичанин узгаја шампионе и ријетке расе живине из цијелог свијета

СУБОТИЦА - "Ламборгини" међу кокошкама, "турски пјевачи", односно пијетлови који пjевају док не остану без даха и швајцарске љепотице са необичним фризурама. Звучи као да је ријеч о неком свијету далеко од Суботице, а све ово живи иза капије Петра Бошњака.

Његове кокошке стижу из различитих крајева свијета, ријетко се могу видјети у војвођанским двориштима, а најбољи примјерци са изложби се враћају са шампионским пехарима. Петар их не разликује само по расама, зна их по гласу, изгледу и карактеру.

Ајам Цемани је црна љепотица из Индонезије. Код ове кокошке није црно само перје, већ и кожа, кљун, ноге, креста и очи, а према Петровим ријечима, чак и унутрашњи органи. Ријеч је о једној од најскупљих раса живине на свијету, а најбољи примјерци могу да достигну цијену и до 2.500 евра. Због тога је добила надимак који више приличи луксузном аутомобилу него становнику кокошињца, "ламборгини кокошка".

- То је најскупља кокошка, а у Индонезији се њено месо служи само у богатијим кућама и то за посебне прилике, попут рођења детета или венчања. Дакле, ствар је престижа. Све јој је црно осим јаја - објашњава Бошњак, који у свом дворишту узгаја кокошке шампионе.

Ако се чини да је црна индонежанска кокошка најнеобичнији становник овог дворишта, Петар има још неколико адута. Неке птице привлаче изгледом, неке грађом, а неке гласом.

- На пример, веома су занимљиви "турски певачи". Њихово кукурикање није кратко оглашавање које означава почетак дана. Код њих се песма развлачи, траје и траје, као да петао покушава да надмаши самог себе, све док не остане без даха. Могу да падну у несвест колико дуго кукуричу. Да човек не поверује - прича овај узгајивач расне живине.

Ако је код "турских пјевача" главна ствар глас, код расе Апенцелер Шпицхаубен тешко је одлучити шта прво погледати.

- То је дивља кокошка из Швајцарске. Постоји у три варијанте, сребрној, златној и лимун боји. Имам их све у кокошињцу - каже Петар.

Он своје птице не доживљава само као примјерке које треба показати на изложбама. Са многима је провео толико времена да зна њихове навике, начин оглашавања, па чак и глас. Овог мјесеца почиње сезона изложби, а Петар и његове кокошке одлазе широм земље да се представе стручњацима, али и знатижељним посјетиоцима.

- Поносан сам што имам двадесетседмоструког државног шампиона - каже Петар док показује пехаре који више не стају само на полице, већ их чува и у кутијама.

Како објашњава, судије не гледају само боју перја и општи утисак.

- Посматрају се став, грађа, креста, кљун, ноге, нокти, прстен и идентификација узгајивача. Практично сваки детаљ који одређује да ли птица заиста одговара стандардима своје расе - наводи Бошњак.

А када је толико пута гледао своје птице на побједничком постољу, намеће се питање како би прошле пред судијама ван Србије. Петар вјерује да би његови примјерци могли равноправно да се носе са европском конкуренцијом.

- За одлазак на велике европске изложбе потребно је проћи кроз процедуре које за једног узгајивача могу бити много компликованије од самог узгоја. Животиња која је пажљиво одгајана месецима не може само да се спакује у комби и пређе границу. Папири, контроле, услови транспорта и све оно што стоји између узгајивача и изложбеног простора учинили су да углавном останем на домаћим изложбама. Имао сам прилику да видим награђене примерке једне госпође из Немачке. Сигуран сам да бисмо их све поразили -кроз смијех каже Бошњак, члан Удружења узгајивача ситних животиња.

Зулуфи

У дворишту Петра Бошњака има и белгијских кокошака, препознатљивих по бради и "зулуфима".

- Када дође време парења, перје око главе толико се развије да птица добије готово комичан изглед. Баш то је препознатљива карактеристика расе коју треба сачувати. Имам једну белгијску кокошку која је толико припитомљена да се игра са мојим четворогодишњим унуком. Вијају се, прво он њу, а потом она њега. Милина их је гледати - прича Петар.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.