Прохор Пчињски - старији и од Хиландара

Тим поводом ће у тој, и од Хиландара старијој светињи, бити одржана и свечана академија.

“Манастир је у 1070. године изградио византијски цар Роман Диоген IV у знак захвалности што му је старац Прохор, током лова у долини Пчиње, прорекао да ће постати цар”, испричао је дио предања портпарол Епархије врањске свештеник Далибор Јовић.

Он је за Тањуг навео да ће манастир, који је спреман за обиљежавање великог јубилеја, за годину дана помјереног због пандемије, сутра посјетити предсједник Србије Александар Вучић и патријарх Порфирије, као и 15 архијереја СПЦ и осталих помијесних цркава.

Како је речено у Епархији, архијерејску литургију од 9:00 служиће патријарх Порфирије, док ће свечана академија почети у подне.

Свечаност би требало да буде прилика и да предсједнику Србије буде додијељен орден Епархије врањске Преподобни Прохор Пчињски.

Манастир, који се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на лијевој обали горњег тока Пчиње, у близини села Кленике, на 375 километара од Београда, био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања између 1180. и 1190. године. У састав Србије улази тек крајем XII вијека, у вријеме великог жупана Стефана Немање.

У историјским изворима, како наводе у Епархији, манастир се не помиње се све до доласка на власт српског краља Милутина (1282-1321).

Раздобље просперитета за манастир, у коме је био и снажан духовни и културни центар средњовијековне српске државе, завршен је доласком Турака.

Како неки извори наводе, кнез Лазар Хребељановић подигао је спољну припрату, испред Милутинове цркве, исто као и у Хиландару. Предање, каже и да је кнез, на путу за Косово Поље ту причестио и војску.

У Епархији подсјећају и да неколико записа свједочи о великом страдању манастира 1817. године, као и на ријечи Вука Караџића: “Али, манастир одолева свему, као један од многих манастира који су у та времена били прави и једини стубови и чувари закона ''ршћанскога'' и имена српскога”.

У српско-турским ратовима 1876-1878. године, манастир је био један од важних центара устанка.

На мети Бугара нашао се током оба свјетска рата - 1915. и 1941. године.

Стављен је под заштиту Закона, као споменик културе 1950. године, а 1979. године проглашен је културним добром од изузетног значаја.

Свеобихватна ревитализација манастира, чиј је комплекс други по величини у СПЦ, почела је 1986. године.

Поред потпуне обнове Врањанског конака, тада су реализовани и најнеопходнији радови на храму и осталим објектима у комплексу, уљуцујуци и стару воденицу. Уређени су порта и велики простор испред манастира, као и минихидроелектрана са акумулацијом како би се избјегла свака врста загађења.

Посљедњи је реконстурисан Краљев конак, изгорио у пожару 2014. година.

Током ратних сукоба на тлу СФРЈ био је уточиште избјеглица из Хрватске и са Косова и Метохије.

Манастир је и културно-просветни центар у којем су богословска школа, преписивацко-илуминаторска радионица, а учи се иконописацки занат.

Мошти Св. Прохора налазе се у малој поклоничкој капели у унутрашњости манастира, из којих већ скоро цио миленијум извире чудотворно миро.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.