Преминуо Небојша Попов

Београд - У болници у Зрењанину преминуо је социолог и један од најугледнијих интелектуалаца и антиратних активиста Србије и бивше Југославије, др Небојша Попов (77).

Рођен је 1939. године у Зрењанину. Од 1958. живи у Београду. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Загребу 1976.

Као гимназијалац постаје члан Савеза комуниста, а напушта га 1970. године због тадашњег угрожавања слободе студентске штампе.

По завршетку студија запослио се на Радничком Универзитету "Ђуро Салај", гдје се до 1969. године бавио образовањем радника.

Потом прелази на Филозофски факултет, гдје ради као асистент на предмету Општа социологија и ту остаје до 1975. године, када је удаљен с Факултета заједно с још седморо наставника.

Послије петогодишњег чекања на берзи рада, Небојша Попов је 1981. постављен за в.д. управника Центра за филозофију и друштвену теорију, у коме се запошљавају избачени професори Филозофског факултета.

Центар потом постаје самосталан Институт, у коме је Попов провео највећи дио свог радног вијека.

Године 1982. био је иницијатор обнављања Југословенског удружења за социологију (ЈУС) и био један од његових посљедњих председника.

У часопису Praxis једно вријеме је био секретар редакције и више година члан Управног одбора Корчуланске љетне школе.

Године 1974. су обије институције - Praxis и Коручуланска школа - укинуте под притиском власти.

Један је од покретача Зимских филозофских сусрета, одржаваних на Тари, Врњачкој Бањи и Дивчибарама.

Попов је организовао низ ванинституционалних окупљања социолога и филозофа на Цресу, Лошињу и у Комижи.

Био је и један од организатора Слободног универзитета, који се одржавао по приватним становима.

Као члан петиционашког покрета и покрета за подршку пољском покрету Солидарност, био је ухапшен и прекршајно осуђен на казну затвора од 25 дана.

Један је од оснивача Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ) 1989, прве демократске политичке организације у Југославији.

Био је предсjедник је Републиканског клуба и члан Главног одбора Грађанског савеза Србије.

У научном раду истраживао је обнову феминистичког покрета у Србији и Југославији, саставио је обимну библиографију о феминизму, укључивао се у женске покрете за самостално организовање и родну равноправност.

Главни уредник листа Република постао је 1990. За уреднички и ауторски рад добио је више угледних награда, као што су награда "Душан Богавац" за етичност и храброст, признање Центра за антиратну акцију, чији је такође био оснивач.

Добио је и награду за новинарство међународне организације новинара SEEMO и проглашен је Витезом позива.

За унапређење културе људских права коју додjељује Београдски центар за људска права добитник је награде "Константин Обрадовић".

Добитник је награде "Десимир Тошић" за 2009. годину за најуспjешнију серију текстова објављених у штампаним и електронским медијима. У пензију је отишао крајем 2003.

Објавио је књиге Цонтра фатум: (случај групе професора Филозофског факултета у Београду : 1968-1988), 1989, Сукоби: друштвени сукоби – изазов социологији, 1990, Југославија под напоном промена: (дванаест огледа : 1968-1990), 1990, Српски популизам : Од маргинале до доминантне појаве, 1993, Републиканац, 1994, Искушавања слободе : Србија на прелазу векова, 2010, Како смо доспели довде 2016.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.