Преминуо Јово Капичић

Београд - Некадашњи генерал Удбе и народни херој Југославије Јово Капичић преминуо је у 95. години живота.

Капичић је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ у Мађарској и Шведској.

Као замјеник министра унутрашњих послова Југославије, обављао је командне дужности везане за Голи оток.

Рођен је 2. септембра 1919. године у граду Гаети, у Италији, гдје је тада била велика база избјегле црногорске краљевске војске након Божићне побуне 1919. године, против династије Карађорђевић.

Јовов отац Мило дипломирао је теологију и био је професор богословије, а 1918. црногорски комита и члан Црногорске федералистичке странке. Поред Јова имао је још двојицу синова - Павла и Влада и кћерку Анку.

Јово је одрастао на Цетињу, гдје је завршио основну школу и пет разреда гимназије. У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Пошто је искључен без права на редовно школовање у средњим школама, морао је приватно да се припрема. Шести, седми и осми разред гимназије и матуру положио је у которској гимназији.

Веома млад се укључио у омладински револуционарни покрет. Као петнаестогодишњак примљен је у чланство СКОЈ-а, 1934. године, а двије године касније и у чланство Комунистичке партије Југославије.

Априла 1941. године, послије капитулације Краљевине Југославије, по задатку Партије, упућен је у Црну Гору гдје, јула 1941. године, постаје члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње.

Као члан Окружног комитета, активно је радио на организовању прикупљања оружја, формирању герилских група, јачању организације КПЈ и општим припремама за устанак.

Као један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају, и члан Окружног комитета КПЈ, имао је видног успјеха у дизању и развоју устанка, као и у његовом поновном оживљавању крајем љета и у јесен 1941. године.

Када је, 21. децембра 1941. године у Рудом, формирана Прва пролетерска НОУ бригада, у њен састав је ушао и Ловћенски батаљон. Јово је све до октобра 1942. остао у Првој пролетерској, у којој се као политички комесар више пута истакао: у Игманском маршу најприје је помагао у ношењу оружја, а онда је на леђима носио своје изнемогле и промрзле другове; а фебруара 1942, заједно са командантом батаљона Пером Ћетковићем, прешао је хладну и брзу ријеку Неретву.

Нарочито се истакао у борбама с четницима на сектору Мојковца и Колашина.

У борби на Дурмитору, 3. јуна 1942. године, међу првима је упао међу неколико стотина четника, што је изазвало панику у њиховим редовима и батаљону омогућило да без губитака изврши задатак.

За овај подвиг похваљен је од врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Био је међу бомбашима у борбама за Коњиц и Ливно, а октобра 1942. године постављен је за замјеника политичког комесара Друге далматинске ударне бригаде. Годину касније постао је политички комесар Треће ударне дивизије, а крајем 1944. године и комесар Дванаестог војвођанског корпуса НОВЈ.

Послије ослобођења земље обављао је високе дужности у ресору министарства унутрашњих и иностраних послова.

Као генерал Удбе, из Вишеграда је координирао у хватању Драже Михаиловића, а потом је био упућен у Црну Гору, гдје је као министар унутрашњих послова рјешио питање око 650 тадашњих одметника.

Био је први министар унутрашњих послова НР Црне Горе, помоћник министра унутрашњих послова ФНРЈ, амбасадор у Мађарској и Шведској.

Након резолуције Информбироа, као замјеник министра унутрашњих послова Југославије Александра Ранковића, био је на командним дужностима везаним за Голи оток.

Према разним свједочанствима, његова улога у овом периоду је изразито негативна: „Јово Капичић, тадашњи помоћник Александра Ранковића, био је задужен за Голи оток. Не само за Голи оток, већ и за остале логоре којих је било седам-осам. Јово Капичић је био толико моћан да су од њега дрхтали сви управници. Од њега је зависила судбина људи. Могао је да казни, смијени, па чак и да пошаље на Голи оток или нареди нечије линчовање како би заплашио остале. О њему се може говорити као о главном зликовцу-извршиоцу Титових и Ранковићевих замисли”, написао је Владо Дапчевић, бивши логораш.

У вријеме распада Југославије, почетком деведесетих, Капичић се противио Милошевићевој “нацифашистичкој” политици и подређеној улози Црне Горе у односу на Србију.

„Захваљујући српском национализму и Слободану Милошевићу, Југославија се распала у крви и злочинима”, рекао је Капићић.

У децембру 2011. су га на улици у Београду физички напали и озледили непознати починиоци.

Јовов син Драган је познати кошаркаш, а унук Стефан, глумац.

И да знам, не бих рекао гдје је Дража

У Србији је током 2009-2010 вођена велика државна потрага за гробом Драже Михаиловића. Јово Капичић је тада изјавио: “И да знам, не бих рекао гдје је Дража, да се од њега не би правио култ личности”. Након његових прича у јавности о убиствима четника и њемачких ратних заробљеника, у Србији се огласило чак и Тужилаштво за ратне злочине, које је рекло да ће провјерити наводе и да се нико не може некажњено хвалити злочинима.

Голи оток је био неопходан

Почетком 2010. године Јово Капичић је поново доспио у жижу јавности поводом објављивања књиге “Голи отоци Јова Капичића”, ауторке Тамаре Никчевић. Књига се састоји од серије интервјуа са Капичићем о Голом отоку и другим контроверзним темама југословенске прошлости. У овој књизи Капичић негира да је на Голом отоку било малтретирања и убистава затвореника, што је изазвало бурне реакције јавности.
Он признаје да је тамо било невиних људи, али напомиње да су за то криви судски и други државни органи, а не управа затвора: „Било је хапшења без контроле. Чак трећина је била невино оптужена. Држава дугује извињење тим љдима”. Капичић је остао при ставу да је Голи оток био неопходан, у сијенци очекиване совјетске инвазије на Југославију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.