Нове оптужнице против Шарића и Радуловића, детаљи путовања кокаина у Европу ФОТО

Београд - У наредних неколико дана очекује се нова оптужница против одбјеглог нарко-боса Дарка Шарића због прања новца, у склопу које ће бити оптужен и његов брат Душко, пишу “Вечерње новости”.

Поред тога, недавно је Тужилаштво за организовани криминал подигло оптужницу и за нови “контингент” кокаина, а у њој је у први план избачено име Родољуба Радуловића, званог Миша Америка, за којим је расписана међународна потјерница.

Ова оптужница оснажена је свједочењем Драшка Вуковића, који се предао прије двије године, пошто је претходно постигао договор о добијању статуса свједока сарадника.

Центар за истраживачко новинарство Србије бавио се истраживањем послова Шарића и Радуловића.

13. децембра прошле године ЦИНС је објавио текст под називом “Оптужница против Радуловића: Шверц двије тоне кокаина сакривеног у соји”.

Према писању ЦИНС-а, Специјално тужилаштво за организовани криминал подигло је у октобру 2012. године оптужницу против Родољуба Радуловића, званог Миша Америка, теретећи га за учешће у испоруци 1,8 тона кокаина из Јужне Америке у Европу.

Шверц кокаина теретним бродом “Верти”

Са обода текста оптужнице, међутим, поред низа важних чињеница и до сада непознатих доказа, промолила се у расутим сегментима прича о авантури шверцовања кокаина теретног брода “Верти”.

У априлу 2009. , наиме, два брода Мише Америке, “Верти” и “Голден” упловила су у територијалне воде Аргентине.

Њихова званична дестинација био је Сан Лоренцо, лука дубоко у копну, уз реку Рио де ла Плата на чијем самом ушћу лежи Буенос Ајрес.

У другој највећој агрентинској луци требало је да укрцају соју, али су оба брода прво допловила у аргентинске територијалне воде и ту се, на безбједној дистанци, усидрила.

Чекали су хрватске и словеначке сараднике.

Сарадници су, међутим, беспомоћно плутали незгодним ушћем Рио де ла Плате узалуд покушавајући да покрену мотор свог гуменог чамца који се у сред вожње напрасно покварио.

Посада неког другог чамца би можда позвала обалску стражу, или лучку капетанију да их избави.

У овом чамцу је, међутим, било 1.825 килограма кокаина у водонепропусним торбама.

Звали су свог сарадника Анастазија Мартинчића који је на обали чекао извјештај о обављеном послу и који је, уосталом, и купио чамац са мотором који их је издао у доста незгодном тренутку. Мартинчић је одмах ступио у акцију.

Позвао је шефа.

Његов шеф је био Драшко Вуковић, сада свједок сарадник из чијег је сјећања тужилаштво и сазнало све о операцији шверца кокаина.

Вуковић је одговарао Драгану Дудићу званом Фриц.

Драган је свог пословног партнера, Родољуба Радуловића, описао Вуковићу и осталима као “приватника који има јаке фирме”, па је лако регистровати бродове на њега, а да не буде сумњиво.

Дарко Шарић је остао још дубље у позадини.

Из пресретнутих телефонских разговора чије је дијелове тужилаштво навело у оптужници, види се да Родољуб Радуловић није био у директном контакту са првооптуженим Дарком Шарићем.

Комуницирао је са Жељком Вујановићем, Шарићевим братом од тетке, високо позиционираним чланом криминалне групе и вишеструко оптуженим за шверц кокаина.

Тако је, према истрази тужилаштва, Драшко Вуковић са групом кренуо у набавку кокаина по Јужној Америци, док је са своје стране Родољуб Радуловић уговарао транспорт соје из Аргентине у Шпанију својим бродовима.

Једини за кога докази и искази свједока говоре да је знао ко ради на оба посла био је Фриц.

Фриц је 2010. убијен у Котору на главном тргу, док је сједио у кафићу са пријатељем и испијао кафу.

Кокаин купован од криминалних група, полиција претресла погрешан брод

Драшко Вуковић свједочи да је кокаин купован од криминалних група из Колумбије, Боливије и Перуа.

Дрогу су набављали тако што су, на основу договора са продавцима, аутомобил марке „пасат”, у који је био уграђен бункер, остављали на претходно договорено мјесто.

У бункер аутомобила продавци су потом стављали кокаин, након чега је Шарићева група преузимала возило.

“Пасат” са скупим и илегалним товаром су потом возили до изнајмљеног стана у насељу Абасто у Буенос Ајресу, а касније до куће у Ла Плати, главном граду провинције Буенос Ајрес.

Тамо су дрогу стављали у пластичну бурад за воду коју су закопавали у земљу.

Организацију су водили Црногорци и Срби.

Хрвати и Словенци су се бавили транспортом и били на најнижим позицијама у структури групе.

На “Вертију” су, усидреним надомак Аргентине, капетан Васа Јаничић и чланови посаде од повјерења, које је такође регрутовао Фриц, чекали гумени чамац.

Чим га је Анастазије Мартинчић обавијестио о квару мотора, Драшко Вуковић је одјурио до другог гуменог чамца са Мартинчићем, Борисом Лабаном и Ненадом Новаковићем.

Запловили су, али једноставно нису могли да их нађу.

Аргентинска полиција се такође спремала да заплови, али према “Голдену” и “Вертију”.

Иако о томе ништа нису знали, полицајцима је ишао на руку дефект мотора сарадника Драшка Вуковића, који их је тражио по воденом пространству другим чамцем.

Ипак их је, послије више сати, пронашао.

Наредне три ноћи, овог пута исправним чамцима, Вуковић и остали су ипак успјели да дотуре до “Вертија” 1.795 килограма кокаина.

Ускоро је дрога, скривена у танковима за воду и нафту, пловила “Вертијем” ка Сан Лоренцу да утовари соју, иначе један од главних извозних производа Аргентине.

А тамо, аргентинска полиција је упала на брод док је био у луци Сан Лоренцо.

Претресла га је до посљедњег шрафа и конопца.

Ништа нису пронашли јер су претресли погрешан брод.

Упали су на “Голден”, а дрога је безбједно испловила ка обалама Шпаније – на “Вертију”.

Драшко Вуковић тврди да је имао информације из аргентинске полиције о плану да се брод пресретне и заплијени, али да се то није догодило због неефикасности аргентинских оперативаца.

Тако је кокаин неометано наставио свој пут.

Надомак Гибралтара и шпанске обале, овог пута изгледа без кварова, кокаин је претоварен на рибарски чамац који је са вриједним “уловом” отпловио ка континенту, широм којег ће дрога касније бити дистрибуисана.

“Верти” је кренуо ка Грчкој.

- А имају ли тамо - питао је Родољуб Радуловић капетана Јаничића у разговору пресретнутом у мају 2009, “оне контроле што су имали у Грчкој и доље у Аргентини”?

Када је “Верти” стигао у Грчку, утврђено је да постоји мањак у тежини, будући да је скоро двије тоне кокаина већ искрцано са брода.

Због тога је власник брода, Родољуб Радуловић, платио казну од 40.000 евра, али се уопште није узнемирио, наводи се у оптужници Тужилаштва за организовани криминал.

Сигурније је преко “скајпа”

У међувремену, тврди тужилаштво, учесници операције су били обавијештени о томе да им се телефони прислушкују.

Крајем 2008, тврди се у оптужници, почели су да комуницирају електронском поштом и на друге начине.

- А друго, од сада ћемо да причамо о тим стварима преко “скајпа”, ј..и га - рекао је Радуловић у другом пресретнутом разговору свом сину.

Теретни бродови мијењају имена и власнике често и лако и зато је тешко утврдити шта је данас са “Вертијем” и “Голденом”.

Детаљи путовања кокаина из Јужне Америке у Европу тужилаштву су заправо послужили да поткријепи оптужбу да је, како се каже у оптужници “Радуловић од јануара до марта 2009. године организовао транспорт кокаина прекоокеанским бродовима “Верти” и “Голден” тако што је преко своје офшор фирме „Ман Маре” уговорио превоз робе из Аргентине ка Шпанији као камуфлажу за транспорт дроге”.

Тужилаштво показује и везе између учесника подухвата, о којима су и ЦИНС и OCCRP писали и прије подизања оптужнице.

Пет мјесеци прије подизања ове оптужнице, ЦИНС и OCCRP су објавили серијал текстова о пословању Родољуба Радуловића у којем су, поред осталог, објавили и повјерљиву документацију британске обавјештајне службе SOCA у којој се наводи да су Радуловић и Шарић, као вође нарко картела, средином 2009. године планирали шверц тоне кокаина бродовима који су превозили легалан терет, цемент и шећер.

Радуловићеви пословни подухвати широм свијета

 OCCRP и ЦИНС су такође писали и Радуловићевим пословним подухватима широм свијета.

Радуловић, који је годинама живио на Флориди, стекао је десетине милиона долара манипулацијама на америчкој берзи.

Судска документација показује да је за потребе тих послова оснивао офшор компаније са чијих рачуна се новац сливао ка Радуловићу и његовим сарадницима.

На Балкану, Радуловић је сарађивао са Драганом Дудићем Фрицом.

Радуловић је на њега пренио 90 одсто компаније “Треком” која је имала разгранате и уносне послове у Црној Гори.

Приликом претреса Радуловићевог стана у Београду, између осталог је пронађен и папир са листом трошкова за ентеријер, намјештај и порез за станове Дарка Шарића и Драгана Дудића, наводи се у оптужници из октобра.

Такође, истраживање је показало да су партнери у бројним и разноврсним пословима Родољуба Радуловића у Србији били, између осталих, и познати домаћи филмски продуцент Максут Ћатовић и Милан Зукановић, власник „Колинга”, једне од највећих домаћих грађевинских компанија.

Такође, контраверзни бизнисмен Миломир Јоксимовић, звани Миша Омега, био је са Радуловићем сувласник компаније за увоз банана.

Одузета зграда од 1.2 милиона евра у Панчеву

Новинари ЦИНС/ОЦЦРП су у истраживању објављеном у мају ове године открили да је Радуловић заједно са познатим српским бизнисменом Богданом Родићем власник компаније “Знак Инвест” у Панчеву, која посједује зграду вриједну 1.2 милиона евра.

Радуловић је, према истраживању, уложио 600.000 евра у ову некретнину у децембру 2008. године, заједно са Шарићевим адвокатом Андријом Крловићем, оптуженим за прање новца, и његовом женом, Љубинком Крловић.

У фебруару 2010, Крловић је 15 одсто власништва над зградом пренио на бизнисмена Родића.

Септембра ове године, четири мјесеца након писања ОЦЦРП и ЦИНС – а, Тужилаштво за организовани криминал је поднијело захтјев за привремено одузимање Радуловићевог удјела у компанији, због сумње да је имовина проистекла из кривичног дјела.

Рјешавајући по захтјеву тужилаштва, Виши суд у Београду је 10. октобра донио одлуку којом је 45 одсто власништва у компанији “Знак Инвест”, привремено одузето од Родољуба Радуловића.

Поред Радуловића и Шарића, за шверц 1.8 тоне кокаина у соји оптужени су и: Горан Соковић, Жељко Вујановић, Ненад Новаковић, Драган Радуловић, Драшко Вуковић, Борис Лабан, Петар Обрадовић, браћа Марко и Владимир Рачић, Михајло Ђоковић и Небојша Сретеновић.

Мистериозни шеф нарко картела

Шездесеттрогодишњи Родољуб Радуловић је на врху Шарићевог криминалног бизниса, који се одвија поморским путевима између Јужне Америке и Европе, а новчане трансакције се обављају преко фиктивних и фирми-кћерки регистрованих на Кајманским острвима, Балкану и на оба америчка континента.

И италијански тужилац је недавно довео Шарићеву организацију у везу са најмање три убиства.

Аргентински оперативни досијеи се позивају на повјерљиви извјештај британске Агенције за тешке видове организованог криминала која износи појединости о наркооперацијама.

Извјештај такође открива како је надгледан већи број Срба и других држављана земаља са подручја бивше Југославије који су дјеловали из Аргентине.

Аргентински документи који се односе на период од априла 2009. до марта 2010. године, такође садрже повјерљиву кореспонденцију између јужноамеричке и српске полиције, податке из путних исправа и тајном надгледању.

Извјештаји показују да је Шарић, за којим је расписана потјерница јер је осумњичен за руковођење масивном наркомрежом, путовао из Бразила у Аргентину авионом и аутомобилом током 2007. и 2008. године.

По свој прилици је користио словеначки пасош.

Шарић је у бјекству од јануара 2010. године када је у Србији покренута потјерница, а затим и оптужница против њега, због трговине дрогом и прања новца.

Из документације коју су прикупили ОЦЦРП и ЦИНС се види да је Радуловић посједовао фабрику за производњу цемента у Абу Дабију и да је живио на најмање три континента.

Грчка полиција је такође прошле године покренула истрагу против Радуловића, Шарића и њихових сарадника због трговине дрогом и прања новца, али до сада нису успјели пронаћи ни једног од њих.

Радуловић себе описује као поштеног бизнисмена који није учинио ништа лоше.

Истражујући пословне регистре и судске списе из Русије, САД, Кајманских острва и Уједињених арапских емирата, као и других земаља, ОЦЦРП и ЦИНС су почели да одмотавају двадесетогодишње клупко превара, обмањујућих уговора, невраћених зајмова и онога што у судским списима зову “фиктивне” фирме које су основане са циљем да “извуку” новац из међународних трансакција за рачун Радуловића и његових компанија.

Радуловић имао дугове веће од 15 милиона долара

До тренутка када је напустио Америку, Радуловић је већ имао дугове веће од 15 милиона долара, а америчка Комисија за хартије од вриједности је покретнула истрагу против њега.

Бројне парнице које су подигли повјериоци и рјешења о пленидби имовине налазе се у судским списима у три савезне америчке државе.

Родић се, иначе, уортачио и са Зораном Ћопићем, коме се такође суди за прање Шарићевог новца.

Ћопић, Родић и бивши министар енергетике Горан Новаковић користили су оф-шор компаније преко којих су приватизовали државне компанију „Змај”.

ОЦЦРП/ЦИНС су током свог истраживања открили да је након приватизације производња заустављена, а власници су у међувремену од имовине зарадили милионе евра.

Све је почело у Русији

Током осамдесетих Радуловић и његова супруга Јасна су основали фирму „Yоџ Аустриа” која је трговала руским горивом.

Један од првих послова је била продаја нафте БиХ преко сестринске компаније из Италије, пред почетак рата у Хрватској.

Овај случај је био сличан далеко већој тужби коју је против Радуловића у то вријеме поднијела велика руска нафтна компанија „Лукоил”.

Радуловић је, иначе, осумњичен да је учествовао у прању 1,77 милиона евра од кокаина.

Сарадња Шарића и Радуловића

Радуловић је са Шарићем 26. августа 2009. године, непосредно прије отпочињања акције “Балкански ратник”, склопио фиктивни уговор о позајмици близу два милиона евра.

Наводно, Радуловић је тај новац исплатио Пљевљаку у кешу, а као залог су му дате двије куће на Татарском брду.

Поред Родољуба Радуловића и Дарка Шарића, за шверц кокаина у соји оптужени су и Горан Соковић, Жељко Вујановић, Ненад Новаковић, Драган Радуловић, Борис Лабан, Петар Обрадовић, браћа Марко и Владимир Рачић, Михајло Ђоковић и Небојша Сретеновић.

“Новости” подсјећају да је Душко Шарић ухапшен средином новембра 2010. године у Пљевљима.

Његов адвокат тада је изјавио да су му лисице на руке стављене на основу потјернице Италије, а због сумње да је учествовао у шверцу дроге, али и због прања новца.

Маја 2012. у он је у Вишем суду у Бијелом Пољу осуђен на осам година затвора због прања новца, док је Јовица Лончар, против кога се такође водио поступак осуђен на двије године мање, због истог кривичног дјела.

Душко Шарић је због недостатка доказа ослобађен оптужби да је био члан криминалне групе његовог брата Дарка.

Већ скоро двије године, чувени хотели „Патрија” у Суботици и „Президент” на Палићу, који су одузети од Дарка Шарића и отишли у стечај, чекају новог газду и боље дане.

Поред два чувена туристичка објекта, који су дио предузећа “ДОО Палић”, Шарићу су одузети и “Бечки ресторан” и још три стана у Суботици.

У фебруару прошле године пропала је лицитација за ове објекте, а тада је почетна цијена “Патрије” била 935,5 милиона динара, “Президента” 520,3 милиона а “Бечког ресторана” 43,7 милиона динара.

Када ће бити ново јавно надметање за продају Шарићеве имовине нико од надлежних не може са сигурношћу да каже.

До тада ће имовином располагати Дирекција за управљање одузетом имовином Министарства правде.

По подацима АПР, званична вриједност акцијског капитала једног од најлуксузнијих хотела на Палићу и најстаријем у центру Суботице и “Бечког ресторана” је око 6,1 милиона евра, али се процјењује да је тржишна вриједност већа од десет милиона евра.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.