Њујоркер: О вађењу органа Србима зна и УН и Делпонтеова, БНД...

Њујорк - У тексту под насловом “Bring up the bodies” (Покажите нам тијела) новинар магазина “Њујоркер” констатује да су косовски лидери оптужени за ужасне злочине и истовремено поставља питање: да ли то неко може да докаже.

Од завршетка сукоба, десетине Срба осуђене су за ратне злочине на Косову, али они нису били једини кривци за насиље, наводи се у тексту под насловом “Покажите нам тијела”, који ће у угледном америчком магазину Њујоркер бити објављен 6. маја.

У Приштини, кружиле су гласине да је љета 1999. године, Ослободилачка војска Косова превозила затворенике преко границе, у тајне логоре у Албанији, гдје су били мучени и понекад убијани. Али, у косовској јавности то је прихваћено као “табу о којем се не говори”, наводи аутор текста ријечи новинара из Приштине, Вехбија Кајтазија.

Људи који су водили ОВК били су “застрашујуће присутни” и представљали пријетњу сваком ко би проговорио.

Српска мањина била је потпуно немоћна, будући да сада чине мање од два одсто популације на Косову.

За разлику од Аргентине, Јужне Африке и Сијера Леонеа, Косово није успјело да оснује сопствену комисију за истину и помирење.

Задатак да се пронађу нестали остављен је углавном људима са стране.

Један од њих био је Мајкл Монтгомери, амерички радио новинар који је помогао да се открије злочин у селу Ћушка из маја 1999. године.

Почео је да прикупља застрашујуће приче које се односе на ОВК. Многи извори су навели, да је у данима послије пораза Милошевића, људе који су били осумњичени за издају, ОВК слао у логоре у Албанију.

Бивши члан ОВК-а сјећа се да је чувао седам затвореника у задњем дијелу комбија.

Уста су им била прелијепљена траком, а руке им биле везане, док су прелазили границу.

Возач из ОВК-а испричао је да им је наређено да не повреде никог. Када су заробљеници стигли у Албанију, одведени су у кућу где су их чекали љекари који су им, наводно, узели узорке крви и процијенили њихово здравствено стање.

Неколико извора је наговестило да је њихова “брига” према затвореницима имала злокобни циљ - узимање органа и њихову продају на црном тржишту.

Монтгомери је сумњао да те приче могу бити пропаганда, коју је подметнула српска влада, па је потражио додатне изворе.

Троје људи се сјећа да су затвореници одвођени у “Жуту кућу” близу албанског града Буреља, а још један возач ОВК-а је испричао да је било “два мјеста где су доводили људе, али да се никад ни по кога нису вратили”.

Члан ОВК је 2002. године Монтогомерију испричао да је група људи на шверцовању органа зарадила читаво богатство и да су добијали око 45.000 долара по тијелу.

Већина испорука садржала је органе од двоје, троје Срба, мада је Монтгомеријев извор навео да је ОВК понекад “обрађивао” и по петоро Срба одједном.

Траг до “Жуте куће”

Истрага га је довела и до сада већ озлоглашене “Жуте куће”, али је сматрао да си им потребни јачи докази, прије него што људима покуца на врата.

- Сматрали смо да можемо да објелоданимо податке до којих смо дошли само ако буду откривена тијела и ако се докаже да је ријеч о људима са списка несталих - навод аутор текста Монтогомеријеве речи.

Иако је обуставио своју истрагу, Монтгомери се обратио Канцеларији Уједињених нација за нестала лица на Косову и указао на чињеницу да је током 1999. и 2000. године, између 100 и 300 затвореника одведено у Албанију и да су некима од њих у инпровизованим клиникама извађени органи.

УН је о томе обавијестио Трибунал у Хагу, а Монтгомеријева забиљешка стигла је до Карле дел Понте која се спремала да подигне оптужницу против Рамуша Харадинаја.

У својим забиљешкама Монтгомери је цитирао извор који је навео да је Харадинај морао да зна за трговину органима између осталог и због тога што је његов брат Даут близак члановима ОВК који су се тиме бавили.

Хашки тужилац је знала да ће тешко осудити Харадинаја, а у покушају да прибави што више доказа против њега, овластила је Мајкла Монтогомерија да се тимом УН-а посјети мистериозну “Жуту кућу”.

Међутим, албански тужилац Арбен Дила је групу истражитеља исмијао уз коментар: “Нема Срба овдје. Али, ако је неко и довео Србе овдје и поубијао их, то је била добра ствар”.

Дила је касније демантовао да је рекао тако нешто.

Ипак, успјели су да уђу у жуту кућу, (сада окречену у бијело) и да у њој пронађу трагове крви.

Власник је давао контрадикторна објашњења - од тога де се његова жена породила у тој соби, до тога да је ту клао пилиће.

Истражитељи су закључили да, иако мрља од крви коју су пронашли не доказује ништа, представља значајан траг.

Поред тога, у дворишту куће пронашли су гомилу остатака медицинског материјала.

Пронађени предмети пребачени су у Хаг и предати тиму Карле дел Понте.

Међутим, нису били довољан доказ и нису могли бити повезани са Харадинајем.

Новинар “Њујоркера” наводи и да је због кампање застрашивања било тешко обезбиједити свједоке против Рамуша Харадинаја, а касније и против Фатмира Љимаја.

Оптужбе у извјештају БНД-а

У тексту се наводе и детаљи из извјештаја њемачког БНД-а који је процурио у јавност а у којем се констатује да су се косовски лидери заштили од криминалних истрага тако што су ојачали своје везе у војним и безбједносним структурама, као и у комплетном балканском подземљу.

Успјевали су да не испрљају руке, чак и када су њихови сарадници наручивали убиства и подмићивали званичнике.

У извјештају њемачке обавјештајне службе тврди се и да је послије рата садашњи премијер Хашим Тачи био на челу империје организованог криминала, а главни људи били су из његове родне Дренице.

Дреничка група је наводно координирала своје активности са албанском мафијом широм Европе и била је умијешана у прање новца и шверцовање оружја и дроге.

Два дана након што су тужиоци у Приштини подигли оптужбу против одговорних у клиници “Медикус” због нелегалног пресађивања органа, објављен је извјештај Дика Мартија...

Жан Франсоа Фиту, тадашњи француски амбасадор у Приштини, наводи да је Хашим Тачи био поприлично уздрман Мартијевим извјештајем. Међутим, како извјештај није имао никакву правну тежину, амбасадори западних земаља су рекли Тачију да, уколико се не појаве конкретни докази, може да рачуна на њихову подршку.

Аутор текста описује и сусрет са замјеником српског тужиоца за ратне злочине Бруном Векарићем, који му је омогућио разговор са заштићеним свједоком, бившим припадником ОВК, познатим под именом Адријан.

Свједок му је испричао да су га у кампу ОВК недалеко од Кукеша у Албанији љекари обучавали како да вади органе и да их припреми за транспорт.

Један од тих љекара био је уролог Љутфи Дервиши, бивши шеф клинике “Медикус”. Адријан је потом описао догађај из 1998. године, када је српском младићу у логору у Хелшану без анестезије, “наживо”, бајонетом отворен грудни кош и извађено срце.

“Анатомија злочина” и порука

Новинар “Њујоркера”, међутим, наводи да су његова даља истраживања показала да је Адријанова прича “пуна рупа”.

Поред тога, доктор Прем Шекар, кардиохирург са Харварда специјализован за трансплантације, навео је да са становишта медицине, тај сценарио није вјероватан.

Наиме, срце мора бити извађено у стерилним условима, иначе би онај коме би орган био пресађен, сасвим сигурно, одмах по захвату, добио инфекцију.

Свједок се уз емитовање документарног филма “Анатомија злочина”, појавио и на РТС-у што је, како оцјењује амерички новинар имало веома јасну поруку: исто као што су српски лидери одговарали за ратне злочине и косовски лидери треба да одговарају за ужасна дјела која је описао Адријан.

Полицијске серије као што је “Мјесто злочина”, почивају на премиси да иза сваког убиства остаје траг колико год да је блијед. У стварности, показало се да је неке злочине немогуће доказати. Завјере су сковане у мрачним собама, тијела растворена у киселини, свједоци су тајне са собом однијели у гроб.

Ипак, један од истражитеља из тима ЕУ увјерен је да је могуће пронаћи доказе за најгоре злочине ОВК и њихових сарадника, чак и оне најкомплексније као што је трговина органима.

Тим који је оформила Европска унија, а на чијем челу је Американац Клинт Вилијамсон, требало би да заврши истрагу током 2014. године.

Без физичких доказа, Вилијамсон ће морати да се ослони углавном на свједочења, што је, како и сам признаје, веома тешко.

Једна је ствар када људи разговарају са Диком Мартијем и са новинарима.

Сасвим је нешто друго када морају да учествују у истрази злочина, када на крају морају да уђу у судницу и упере прстом у неке веома моћне људе.

Ипак, напомиње да га је вишегодишње искуство научило да се, уз одговарајућу комбинацију подстицаја, заштитних мјера и апеловања на савјест, “чак и најтврдоглавији инсајдери могу претворити у свједоке”.

Ово су изводи из текста “Bring up the bodies”, аутора Николаса Шмидла, који је у цјелини објављен на сајту Њујоркера.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.