Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине: Сачувана документа нам говоре ко смо и шта смо

Када урадите нешто за род и народ то је важније од свих кула и градова које у личном животу створите, а када будете награђени тиме да имате породицу, децу, унуке, схватите да живот може бити леп и да има смисао. Једна слика ме дубоко потресла. Наша велика глумица Мира Бањац недавно је,прије него што јој је син умро, а имао је 70 година, рекла да би све награде, улоге и све дала да има унуке. Тражимо смисао свега, али треба чинити лепе ствари да бисмо били бољи људи и истовремено чувати документа, јер без њих не бисмо знали ко смо ни шта смо. Јер и један, наизглед, празан папир може бити злата вриједан.

Каже то у интервјуу за "Глас Српске" Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, установе која ће наредне године да прослави читав један вијек постојања, колико овдје нису трајале ни државе, а камоли, како и сам истиче, установе.

Архив је почео да ради 1926. под званичним називом Државна архива у Новом Саду. Име које данас носи датира из 1970. године, а у међувремену је успио, између осталог, да преживи мрачно доба Независне државе Хрватске (НДХ) када се нашао на њеној територији и када је изгубио велики дио грађе.

Ипак, на корак до 100. рођендана у тој установи се чува и стручно одржава око 9.000 метара архивске грађе. Најстарији документ  је фрагмент рукописа који се везује за 12, али и 13. вијек, а Кузмановић подвлачи да јубилеј који стиже представља велику ствар за њих, државу и народ.

- Ово је једна од две или три најважније установе у архивској делатности на српском културном простору. У исто време, основан је и Архив у Скопљу, али занимљиво да ће они наредне године обиљежити свега 70 година постојања јер су, зарад политичког наратива о независној македонској држави, спремни да избришу 30 година постојања јер им се није допало да је њихова установа основана у Београду, у оној држави, 1926. када и ми. То говори о томе како људи схватају установе, а оне су важне, посебно овакве, јер чувају документа која могу да служе и ето 100 година и сведоче о разним догађајима. Човек не зна шта би пре погледао. Када сам дошао на место руководиоца схватио сам да новинари, истраживачи, службе безбедности сви скупљају информације и документа и да се налазимо на мору разних докумената и само би требало да имамо интуицију, снагу и знање и кренути у истраживање. Важан је сваки папирић и зато младима ширим причу да је потребно чувати све што се у папирном облику објави. Тако сам ја из потпуно празне коверте, без писма унутра, сазнао да је у Београду, у центру 1927. године постојала улица Бана Јелачића. Потребно је чувати документа.

ГЛАС: Колико је то данас отежано имајући у виду дигитализацију и то да је све више докумената у електронском облику, односно да је мање папира? Како помирити два доба и имати све архивирано и доступно?

КУЗМАНОВИЋ: Све нас то питање мучи. Ми који смо живели и живимо у аналогном добу смо скептични према ономе што носи то питање. Дискете од прије 20 и више година ни у лудилу не можете да отворите, ЦД-ове такође, у употреби су стикови и то је О. К. Али ко каже да за 20, 30 година компјутери неће бити у другачијим формама? Свашта се ту смишља и планира и бојим се да електронска документација која је на тим носачима неће бити читљива. То је прва опасност, а друга је, а то говорим као лаик, да се може десити нека електромагнетна олуја и да брзо згроми и уништи све податке и чуваре докумената на компјутерима. Било је идеја и код доношења закона о Архиву у Србији да се само води електронска архива и да се, на пример, воде тако седнице влада, али смо инсистирали да постоји копија на папиру. Јер без ње нико не може бити сигуран да ће бити сачувано. Погледајте, египатски папирус - 5.000 година чува истину о постојању људи у Египту, маштањима, религијским обредима, њиховом животу. Затим се папир показао као веома добар, као и микрофилмовање, али бога ми, електронско чување се показује као веома ризично. Тачно је штеди се, чува шума и све то има смисла, али шта ћемо, шта ће историја када се за 10,20 година буду сва документа писала електронским путем? Ако нестане или буде неупотребљиво. Не могу ни да замислим, али пазите и човек се мења. За нас, стару гардује чудно, али за нашу децу и унуке није. Тако да је то доста опасна работа и морамо пажљиво користити електронска документа и да имамо копију у папирном облику.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да без архивске грађе и вијековима чуваних докумената не бисмо знали ко смо те да само нације, које краси високо одњеговано самопоштовање, имају свијест о томе да су архивска документа из њихове историје вреднија и од златних полуга. Да ли и Срби припадају тој групи?

КУЗМАНОВИЋ: Апсолутно. Шта бисмо, ево, сада када смо у обележавању Првог српског устанка и Сретењског устава и свих тих догађаја везаних за Сретење знали да не постоје документа која о томе сведоче. Наш Архив има педесетак оригиналних докумената из 1804, 1809, 1814. која говоре о рецепцији Првог српског устанка на ондашње крајеве, како се односило према том устанку у позитивном смислу и како су помагали устаници. Имамо и оригинална документа, а то су писма, записници које чувамо, која сведоче да су неке супруге тражиле да им градске власти дозволе поновну удају, јер су им мужеви погинули у одредима Црног Ђорђа, односно Карађорђа у устанку. То је занимљиво и за личну историју тих породица, али и за нас као људе. Или рецимо оригинална документа, углавном на латинском, мађарском језику о томе да су српски свештеници вршили пропаганду и у молитвама за успех Првог српског устанка. Један Мађар је тада написао драму о Црном Ђорђу Карађорђу негде 1808. године и та представа се играла на просторима Бачке, Баната и Срема, али су тадашње власти у монархији забраниле извођење тих позоришних представа о Карађорђу зарад добрих односа са Турцима. Имамо и списак са четири-пет књига које су биле забрањене како не би шириле пропаганду о српском устанку. Ови примери су доказ значаја архива, а камоли ово што нам се дешавало у 20. веку. Да не говорим о документима о страдању народа у Првом и Другом светском рату или "општим" темама,већ о случајевима када је некоме из ваше породице четрдесетих година одузета земља, имовина, фабрика. Замислите да нема документа о томе. Па не бисте могли никада да их вратите, али постоје документа, ви од нас тражите што вам је потребно, колеге нађу, ја потпишем и ви на суду, на основу тога, имате прилику да вам се врати земља. То су фасцинантне ствари које архиви омогућавају, а када почну неки ратови шта раде окупатори? Војска се бори, а из архива се одузима архивска грађа како би се избрисала непријатељска историја. Ту несрећу је задесио и наш Архив у Другом светском рату. Огроман дио грађе однесен је у Загреб и Беч, а занимљиво је да је после рата враћен деогде смо и пронашли документ из 12. века, богослужбени спис, који је најстарији спис у архивима на Балкану.

ГЛАС: Поменули сте НДХ и страдање Срба, Јевреја и Рома. Добар дио историчара упозорава на озбиљне покушаје ревизионизма и ударе на историјске чињенице. Да ли је архивска грађа својеврсни бедем свим тим покушајима?

КУЗМАНОВИЋ: Апсолутно тако. Томе може да посведочи наш Архив. Имамо на десетине, да не кажем стотине докумената који сведоче о страдању људи, пре свега Срба, Јевреја и Рома на овим просторима у НДХ, а међу њима и она из 1942. која нису настала радом југословенске државе, партизанских или четничких органа, већ немачких обавештајних органа. Реч је о оригиналним документима на немачком језику која сведоче о злочинима и убијању Срба, Јевреја и Рома на подручју НДХ. И то су документа првог реда, јер су настала у реалном времену када су се злочини догађали. На пример,имамо око 60 фотографија и неколико записника немачких војних обавештајних органа који су 29. и 30. априла 1941. изашли на место злочина у селу Гудовац код Бјеловара,где су усташе убиле око 200 српских цивила. Дакле, та документа су не само сведоци историје и докази да су ти људи страдали, него су брана да се догоди било каква ревизија историје,јер они нису настали 1945. или 1946. па да неко каже "победници пишу историју". Од око 800 записника, издвојили смо њих 150, превели их на српски језик и штампали у књизи под називом "Усташка зверства". Наслов нисмо дали ми да бисмо били ексклузивни, него управо немачки војно-обавештајни органи. Документа смо превели и на енглески, а у марту када би требало да буде одштампана биће послата на разне адресе у свету. Тако да ово није само посао, већ својеврсна мисија да се сачува истина и сећање на људе који су на правди бога страдавали, да можемо да се помолимо за душе невино страдалих цивила, али и да се сачува истина у научном и сваком другом смислу на те догађаје. Пре свега на жртве, а за злочинце нека се неко други постара и дао бог да им се имена никад не памте. Зато се бавимо жртвама, као што раде, по мени на веома добар начин, институције у Републици Српској које су од првог дана почеле да скупљају документа о страдању људи у последњем Одбрамбено-отаџбинском рату. И десет мојих  из Горњих Кречана је дало своје животе за слободу наше Републике Српске.

ГЛАС: Поменули сте Републику Српску. Предсједник Милорад Додик Вас је одликовао Орденом части са сребрним зрацима Српске на Сретење, а предсједник Србије Александар Вучић Сретењским орденом 2020. Тако сте, кажете, спојили и отаџбину и домовину у једну причу. Колико Вам то значи?

КУЗМАНОВИЋ: Признања и ордење јесу част за оно што си радио на корист своје државе и народа. Превише сам стар да бих се гордио. Просто, добили сте прилику да нешто урадите, а када ћете ако не сада. Наше активности су на принципима Свесрпског сабора. Мало је рећи да сам поносан због ордена које сам добио од предсједника Додика, нарочито у тренуцима када је, њему као човеку, тешко. Захваљујем и министру за научнотехнолошки развој и високо образовање Жељку Будимиру који ме јепредложио за признање. Борим се за чување истине о постојању нашег народа и предака како би моји Милан и Милица, Катарина и Јован, имали и земљу, и државу и потомке на које могу да буду поносни.

ГЛАС: Да ли би на томе требало да истрајавају све стране и у Српској и Србији, без обзира на то да ли су власт или опозиција?

КУЗМАНОВИЋ: То се подразумева, али је проблем што људи као појединци виде само личне интересе. Несрећа је несрећа када се дешава само мени, а све остало је филм. Друго, како може политичка опозиција у Српској и Србији да је не занима суђење председнику Додику јер је он, као, корумпиран. Овде се ради о томе да он представља Републику Српску као институцију којој и ти припадаш у организационом, политичком и правном смислу. Пријатељу, кад утакмица буде завршена и када сви ратови буду завршени и када будемо имали своје игралиште онда можеш на било који начин да протестујеш или да те нешто занима или не. Али док трају ови сукоби, ниског или високог интензитета, немамо право да се правимо незаинтересовани. Подразумева се да као људи станемо у одбрану истине и правде. Не смемо се правити као да нас се то не тиче.

Сарадња

ГЛАС:Архив сарађује и са иностраним архивима, музејским и научним установама. На листи су Архив Српске и БиХ. На чему сте до сада радили са колегама с ове стране Дрине, ако јесте?

КУЗМАНОВИЋ: Са Архивом Српске годинама имамо добру сарадњу као и са Архивом БиХ, оним у тузланском кантону и другима, али са Архивом Српске имамо потписан споразум о сарадњи. И то није само апстрактна прича или мртво слово на папиру. Објавили смо заједно публикације, а на иницијативу драгог пријатеља Бојана Стојнића записнике у седам књига о избеглицама са тадашње НДХ и БиХ на простор Србије. То је важна архивска грађа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.