Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine: Sačuvana dokumenta nam govore ko smo i šta smo

Kada uradite nešto za rod i narod to je važnije od svih kula i gradova koje u ličnom životu stvorite, a kada budete nagrađeni time da imate porodicu, decu, unuke, shvatite da život može biti lep i da ima smisao. Jedna slika me duboko potresla. Naša velika glumica Mira Banjac nedavno je,prije nego što joj je sin umro, a imao je 70 godina, rekla da bi sve nagrade, uloge i sve dala da ima unuke. Tražimo smisao svega, ali treba činiti lepe stvari da bismo bili bolji ljudi i istovremeno čuvati dokumenta, jer bez njih ne bismo znali ko smo ni šta smo. Jer i jedan, naizgled, prazan papir može biti zlata vrijedan.

Kaže to u intervjuu za "Glas Srpske" Nebojša Kuzmanović, direktor Arhiva Vojvodine, ustanove koja će naredne godine da proslavi čitav jedan vijek postojanja, koliko ovdje nisu trajale ni države, a kamoli, kako i sam ističe, ustanove.

Arhiv je počeo da radi 1926. pod zvaničnim nazivom Državna arhiva u Novom Sadu. Ime koje danas nosi datira iz 1970. godine, a u međuvremenu je uspio, između ostalog, da preživi mračno doba Nezavisne države Hrvatske (NDH) kada se našao na njenoj teritoriji i kada je izgubio veliki dio građe.

Ipak, na korak do 100. rođendana u toj ustanovi se čuva i stručno održava oko 9.000 metara arhivske građe. Najstariji dokument  je fragment rukopisa koji se vezuje za 12, ali i 13. vijek, a Kuzmanović podvlači da jubilej koji stiže predstavlja veliku stvar za njih, državu i narod.

- Ovo je jedna od dve ili tri najvažnije ustanove u arhivskoj delatnosti na srpskom kulturnom prostoru. U isto vreme, osnovan je i Arhiv u Skoplju, ali zanimljivo da će oni naredne godine obilježiti svega 70 godina postojanja jer su, zarad političkog narativa o nezavisnoj makedonskoj državi, spremni da izbrišu 30 godina postojanja jer im se nije dopalo da je njihova ustanova osnovana u Beogradu, u onoj državi, 1926. kada i mi. To govori o tome kako ljudi shvataju ustanove, a one su važne, posebno ovakve, jer čuvaju dokumenta koja mogu da služe i eto 100 godina i svedoče o raznim događajima. Čovek ne zna šta bi pre pogledao. Kada sam došao na mesto rukovodioca shvatio sam da novinari, istraživači, službe bezbednosti svi skupljaju informacije i dokumenta i da se nalazimo na moru raznih dokumenata i samo bi trebalo da imamo intuiciju, snagu i znanje i krenuti u istraživanje. Važan je svaki papirić i zato mladima širim priču da je potrebno čuvati sve što se u papirnom obliku objavi. Tako sam ja iz potpuno prazne koverte, bez pisma unutra, saznao da je u Beogradu, u centru 1927. godine postojala ulica Bana Jelačića. Potrebno je čuvati dokumenta.

GLAS: Koliko je to danas otežano imajući u vidu digitalizaciju i to da je sve više dokumenata u elektronskom obliku, odnosno da je manje papira? Kako pomiriti dva doba i imati sve arhivirano i dostupno?

KUZMANOVIĆ: Sve nas to pitanje muči. Mi koji smo živeli i živimo u analognom dobu smo skeptični prema onome što nosi to pitanje. Diskete od prije 20 i više godina ni u ludilu ne možete da otvorite, CD-ove takođe, u upotrebi su stikovi i to je O. K. Ali ko kaže da za 20, 30 godina kompjuteri neće biti u drugačijim formama? Svašta se tu smišlja i planira i bojim se da elektronska dokumentacija koja je na tim nosačima neće biti čitljiva. To je prva opasnost, a druga je, a to govorim kao laik, da se može desiti neka elektromagnetna oluja i da brzo zgromi i uništi sve podatke i čuvare dokumenata na kompjuterima. Bilo je ideja i kod donošenja zakona o Arhivu u Srbiji da se samo vodi elektronska arhiva i da se, na primer, vode tako sednice vlada, ali smo insistirali da postoji kopija na papiru. Jer bez nje niko ne može biti siguran da će biti sačuvano. Pogledajte, egipatski papirus - 5.000 godina čuva istinu o postojanju ljudi u Egiptu, maštanjima, religijskim obredima, njihovom životu. Zatim se papir pokazao kao veoma dobar, kao i mikrofilmovanje, ali boga mi, elektronsko čuvanje se pokazuje kao veoma rizično. Tačno je štedi se, čuva šuma i sve to ima smisla, ali šta ćemo, šta će istorija kada se za 10,20 godina budu sva dokumenta pisala elektronskim putem? Ako nestane ili bude neupotrebljivo. Ne mogu ni da zamislim, ali pazite i čovek se menja. Za nas, staru garduje čudno, ali za našu decu i unuke nije. Tako da je to dosta opasna rabota i moramo pažljivo koristiti elektronska dokumenta i da imamo kopiju u papirnom obliku.

GLAS: Jednom prilikom ste rekli da bez arhivske građe i vijekovima čuvanih dokumenata ne bismo znali ko smo te da samo nacije, koje krasi visoko odnjegovano samopoštovanje, imaju svijest o tome da su arhivska dokumenta iz njihove istorije vrednija i od zlatnih poluga. Da li i Srbi pripadaju toj grupi?

KUZMANOVIĆ: Apsolutno. Šta bismo, evo, sada kada smo u obeležavanju Prvog srpskog ustanka i Sretenjskog ustava i svih tih događaja vezanih za Sretenje znali da ne postoje dokumenta koja o tome svedoče. Naš Arhiv ima pedesetak originalnih dokumenata iz 1804, 1809, 1814. koja govore o recepciji Prvog srpskog ustanka na ondašnje krajeve, kako se odnosilo prema tom ustanku u pozitivnom smislu i kako su pomagali ustanici. Imamo i originalna dokumenta, a to su pisma, zapisnici koje čuvamo, koja svedoče da su neke supruge tražile da im gradske vlasti dozvole ponovnu udaju, jer su im muževi poginuli u odredima Crnog Đorđa, odnosno Karađorđa u ustanku. To je zanimljivo i za ličnu istoriju tih porodica, ali i za nas kao ljude. Ili recimo originalna dokumenta, uglavnom na latinskom, mađarskom jeziku o tome da su srpski sveštenici vršili propagandu i u molitvama za uspeh Prvog srpskog ustanka. Jedan Mađar je tada napisao dramu o Crnom Đorđu Karađorđu negde 1808. godine i ta predstava se igrala na prostorima Bačke, Banata i Srema, ali su tadašnje vlasti u monarhiji zabranile izvođenje tih pozorišnih predstava o Karađorđu zarad dobrih odnosa sa Turcima. Imamo i spisak sa četiri-pet knjiga koje su bile zabranjene kako ne bi širile propagandu o srpskom ustanku. Ovi primeri su dokaz značaja arhiva, a kamoli ovo što nam se dešavalo u 20. veku. Da ne govorim o dokumentima o stradanju naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu ili "opštim" temama,već o slučajevima kada je nekome iz vaše porodice četrdesetih godina oduzeta zemlja, imovina, fabrika. Zamislite da nema dokumenta o tome. Pa ne biste mogli nikada da ih vratite, ali postoje dokumenta, vi od nas tražite što vam je potrebno, kolege nađu, ja potpišem i vi na sudu, na osnovu toga, imate priliku da vam se vrati zemlja. To su fascinantne stvari koje arhivi omogućavaju, a kada počnu neki ratovi šta rade okupatori? Vojska se bori, a iz arhiva se oduzima arhivska građa kako bi se izbrisala neprijateljska istorija. Tu nesreću je zadesio i naš Arhiv u Drugom svetskom ratu. Ogroman dio građe odnesen je u Zagreb i Beč, a zanimljivo je da je posle rata vraćen deogde smo i pronašli dokument iz 12. veka, bogoslužbeni spis, koji je najstariji spis u arhivima na Balkanu.

GLAS: Pomenuli ste NDH i stradanje Srba, Jevreja i Roma. Dobar dio istoričara upozorava na ozbiljne pokušaje revizionizma i udare na istorijske činjenice. Da li je arhivska građa svojevrsni bedem svim tim pokušajima?

KUZMANOVIĆ: Apsolutno tako. Tome može da posvedoči naš Arhiv. Imamo na desetine, da ne kažem stotine dokumenata koji svedoče o stradanju ljudi, pre svega Srba, Jevreja i Roma na ovim prostorima u NDH, a među njima i ona iz 1942. koja nisu nastala radom jugoslovenske države, partizanskih ili četničkih organa, već nemačkih obaveštajnih organa. Reč je o originalnim dokumentima na nemačkom jeziku koja svedoče o zločinima i ubijanju Srba, Jevreja i Roma na području NDH. I to su dokumenta prvog reda, jer su nastala u realnom vremenu kada su se zločini događali. Na primer,imamo oko 60 fotografija i nekoliko zapisnika nemačkih vojnih obaveštajnih organa koji su 29. i 30. aprila 1941. izašli na mesto zločina u selu Gudovac kod Bjelovara,gde su ustaše ubile oko 200 srpskih civila. Dakle, ta dokumenta su ne samo svedoci istorije i dokazi da su ti ljudi stradali, nego su brana da se dogodi bilo kakva revizija istorije,jer oni nisu nastali 1945. ili 1946. pa da neko kaže "pobednici pišu istoriju". Od oko 800 zapisnika, izdvojili smo njih 150, preveli ih na srpski jezik i štampali u knjizi pod nazivom "Ustaška zverstva". Naslov nismo dali mi da bismo bili ekskluzivni, nego upravo nemački vojno-obaveštajni organi. Dokumenta smo preveli i na engleski, a u martu kada bi trebalo da bude odštampana biće poslata na razne adrese u svetu. Tako da ovo nije samo posao, već svojevrsna misija da se sačuva istina i sećanje na ljude koji su na pravdi boga stradavali, da možemo da se pomolimo za duše nevino stradalih civila, ali i da se sačuva istina u naučnom i svakom drugom smislu na te događaje. Pre svega na žrtve, a za zločince neka se neko drugi postara i dao bog da im se imena nikad ne pamte. Zato se bavimo žrtvama, kao što rade, po meni na veoma dobar način, institucije u Republici Srpskoj koje su od prvog dana počele da skupljaju dokumenta o stradanju ljudi u poslednjem Odbrambeno-otadžbinskom ratu. I deset mojih  iz Gornjih Krečana je dalo svoje živote za slobodu naše Republike Srpske.

GLAS: Pomenuli ste Republiku Srpsku. Predsjednik Milorad Dodik Vas je odlikovao Ordenom časti sa srebrnim zracima Srpske na Sretenje, a predsjednik Srbije Aleksandar Vučić Sretenjskim ordenom 2020. Tako ste, kažete, spojili i otadžbinu i domovinu u jednu priču. Koliko Vam to znači?

KUZMANOVIĆ: Priznanja i ordenje jesu čast za ono što si radio na korist svoje države i naroda. Previše sam star da bih se gordio. Prosto, dobili ste priliku da nešto uradite, a kada ćete ako ne sada. Naše aktivnosti su na principima Svesrpskog sabora. Malo je reći da sam ponosan zbog ordena koje sam dobio od predsjednika Dodika, naročito u trenucima kada je, njemu kao čoveku, teško. Zahvaljujem i ministru za naučnotehnološki razvoj i visoko obrazovanje Željku Budimiru koji me jepredložio za priznanje. Borim se za čuvanje istine o postojanju našeg naroda i predaka kako bi moji Milan i Milica, Katarina i Jovan, imali i zemlju, i državu i potomke na koje mogu da budu ponosni.

GLAS: Da li bi na tome trebalo da istrajavaju sve strane i u Srpskoj i Srbiji, bez obzira na to da li su vlast ili opozicija?

KUZMANOVIĆ: To se podrazumeva, ali je problem što ljudi kao pojedinci vide samo lične interese. Nesreća je nesreća kada se dešava samo meni, a sve ostalo je film. Drugo, kako može politička opozicija u Srpskoj i Srbiji da je ne zanima suđenje predsedniku Dodiku jer je on, kao, korumpiran. Ovde se radi o tome da on predstavlja Republiku Srpsku kao instituciju kojoj i ti pripadaš u organizacionom, političkom i pravnom smislu. Prijatelju, kad utakmica bude završena i kada svi ratovi budu završeni i kada budemo imali svoje igralište onda možeš na bilo koji način da protestuješ ili da te nešto zanima ili ne. Ali dok traju ovi sukobi, niskog ili visokog intenziteta, nemamo pravo da se pravimo nezainteresovani. Podrazumeva se da kao ljudi stanemo u odbranu istine i pravde. Ne smemo se praviti kao da nas se to ne tiče.

Saradnja

GLAS:Arhiv sarađuje i sa inostranim arhivima, muzejskim i naučnim ustanovama. Na listi su Arhiv Srpske i BiH. Na čemu ste do sada radili sa kolegama s ove strane Drine, ako jeste?

KUZMANOVIĆ: Sa Arhivom Srpske godinama imamo dobru saradnju kao i sa Arhivom BiH, onim u tuzlanskom kantonu i drugima, ali sa Arhivom Srpske imamo potpisan sporazum o saradnji. I to nije samo apstraktna priča ili mrtvo slovo na papiru. Objavili smo zajedno publikacije, a na inicijativu dragog prijatelja Bojana Stojnića zapisnike u sedam knjiga o izbeglicama sa tadašnje NDH i BiH na prostor Srbije. To je važna arhivska građa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.