Метафоре Зорана Ђинђића и даље режу

Требало је да буде опомена, а испало је злогуко пророчанство. „Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да нам га онда такво као млински камен прикаче на ногу и кажу: ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе, ви не можете даље!" Да ли су Ђинђићеве метафоре једино што баштинимо иза човјека који је неспорно имао дјело и у какве ћорсокаке смо скренули правце што их је трасирао?

Три су чворишта у чије је рјешавање ушао фронтално као што је иначе радио, личећи на „жонглера који је бацао све више и више предмета у ваздух и некако успевао да ниједан не падне на земљу" (Вилијам Монтгомери): реформе запарложеног друштва, европски курс Србије и косовски проблем.

У суштини, како то види Латинка Перовић, Ђинђић је формулисао алтернативу доминантном колективизму и није био први који је то урадио, али је темељније од других описао драму српског народа у епохалним промјенама, а суштину драме је видио између двије могућности.

„Једна је да се на те промене реагује затварањем и одбраном колективистичког идентитета, а друга да се тим променама придружи... Ђинђић није упрошћавао: сваки од избора је ризичан, али је упоређивао њихове ефекте пре него што је постао одлучни заговорник придруживања Европи. Српско друштво је несигурно у односу према Ђинђићу јер, за разлику од њега, није, још увек, само направило избор између две могућности", записаће Латинка Перовић у НИН-у.  

Заиста, деценију касније то што је код њега било јасно опредјељење, постала је израубована прича у коју, иако је нове елите папагајски понављају, оне саме нису повјеровале. Стратегија је попримила облик изнудице, а њени се промотери вичући како „Европа нема алтернативу" панично окрећу унатраг ка резервном положају сумњиве самодовољности у којем је остало заглављено државно сидро. Што се Косова тиче, можда то питање не би ријешио, али бисмо барем знали на чему смо. Кад је схватио да Косово милошћу међународне заједнице иде ка пуној независности, „дигао је прашину" иако је, по сопственом признању, добијао из свјетских центара моћи поруке да спусти лопту и да не таласа!

Како вријеме пролази инвентарисање политичког дјела Ђинђића свело се на митологизацију и на вајкање како би он, да је остао жив, ријешио све наше проблеме. Да ли би?

Историчарака Дубравка Стојановић тврди да је Ђинђић, иако са јасном представом шта треба да уради, имао сужен маневарски простор.

- Највеће проблеме је имао управо са онима са којима је морао да влада, а није се стигло до избора где би се то рашчистило. Није имао подршку ни у друштву ни међу својима.

У суштини, он је тек мртав добио подршку која му је фалила док је био жив, а на причу како га нисмо довољно разумели, професорка Стојановић има изненађујући одговор: „Схваћен је, зато је и убијен!"

Ову тезу је много година раније врло експлицитно формулисао покојни професор Војин Димитријевић закључујући како је „Ђинђић ушао у Аугијеву шталу, засукао рукаве и почео да је чисти. Убиле су га змије које су се котиле у ђубрету, гњиде које су обитавале у балези и ужирени мудросери који су лежали на прљавој слами!"

Заправо, „убила га је држава у стању двовлашћа", каже адвокат Срђа Поповић, а на питање да ли је енергија коју је покренула његова смрт потрошена на борбу са криминалом, умјесто на дубоке политичке реформе, одговара:

- Не видим никакав суштински напор. Било је једно фингирање и политике и реформи и пута ка Европи, време је протицало, ствари се донекле јесу мењале, али не заслугом власти!

Заправо, права прича о Ђинђићу, десет година послије убиства, нити је оспоравање коме су склони његови политички опоненти, нити иделизација која је постала покриће за сопствено нечињење такозваних баштиника његовог дјела. Она је питање пропуштених шанси у складу са његовом опаском како „у сваком човјеку постоји нада и страх. Питање је само у томе да ли ћете подстицати једно или друго". Ђинђић се био опредјелио за наду. Ми смо одабрали страх.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.