Metafore Zorana Đinđića i dalje režu

Trebalo je da bude opomena, a ispalo je zloguko proročanstvo. „Najgore je da Kosovo bude faktički nezavisno, a da nam ga onda takvo kao mlinski kamen prikače na nogu i kažu: vi ste odgovorni za njega i dok ne harmonizujete odnose, vi ne možete dalje!" Da li su Đinđićeve metafore jedino što baštinimo iza čovjeka koji je nesporno imao djelo i u kakve ćorsokake smo skrenuli pravce što ih je trasirao?

Tri su čvorišta u čije je rješavanje ušao frontalno kao što je inače radio, ličeći na „žonglera koji je bacao sve više i više predmeta u vazduh i nekako uspevao da nijedan ne padne na zemlju" (Vilijam Montgomeri): reforme zaparloženog društva, evropski kurs Srbije i kosovski problem.

U suštini, kako to vidi Latinka Perović, Đinđić je formulisao alternativu dominantnom kolektivizmu i nije bio prvi koji je to uradio, ali je temeljnije od drugih opisao dramu srpskog naroda u epohalnim promjenama, a suštinu drame je vidio između dvije mogućnosti.

„Jedna je da se na te promene reaguje zatvaranjem i odbranom kolektivističkog identiteta, a druga da se tim promenama pridruži... Đinđić nije uprošćavao: svaki od izbora je rizičan, ali je upoređivao njihove efekte pre nego što je postao odlučni zagovornik pridruživanja Evropi. Srpsko društvo je nesigurno u odnosu prema Đinđiću jer, za razliku od njega, nije, još uvek, samo napravilo izbor između dve mogućnosti", zapisaće Latinka Perović u NIN-u.  

Zaista, deceniju kasnije to što je kod njega bilo jasno opredjeljenje, postala je izraubovana priča u koju, iako je nove elite papagajski ponavljaju, one same nisu povjerovale. Strategija je poprimila oblik iznudice, a njeni se promoteri vičući kako „Evropa nema alternativu" panično okreću unatrag ka rezervnom položaju sumnjive samodovoljnosti u kojem je ostalo zaglavljeno državno sidro. Što se Kosova tiče, možda to pitanje ne bi riješio, ali bismo barem znali na čemu smo. Kad je shvatio da Kosovo milošću međunarodne zajednice ide ka punoj nezavisnosti, „digao je prašinu" iako je, po sopstvenom priznanju, dobijao iz svjetskih centara moći poruke da spusti loptu i da ne talasa!

Kako vrijeme prolazi inventarisanje političkog djela Đinđića svelo se na mitologizaciju i na vajkanje kako bi on, da je ostao živ, riješio sve naše probleme. Da li bi?

Istoričaraka Dubravka Stojanović tvrdi da je Đinđić, iako sa jasnom predstavom šta treba da uradi, imao sužen manevarski prostor.

- Najveće probleme je imao upravo sa onima sa kojima je morao da vlada, a nije se stiglo do izbora gde bi se to raščistilo. Nije imao podršku ni u društvu ni među svojima.

U suštini, on je tek mrtav dobio podršku koja mu je falila dok je bio živ, a na priču kako ga nismo dovoljno razumeli, profesorka Stojanović ima iznenađujući odgovor: „Shvaćen je, zato je i ubijen!"

Ovu tezu je mnogo godina ranije vrlo eksplicitno formulisao pokojni profesor Vojin Dimitrijević zaključujući kako je „Đinđić ušao u Augijevu štalu, zasukao rukave i počeo da je čisti. Ubile su ga zmije koje su se kotile u đubretu, gnjide koje su obitavale u balezi i užireni mudroseri koji su ležali na prljavoj slami!"

Zapravo, „ubila ga je država u stanju dvovlašća", kaže advokat Srđa Popović, a na pitanje da li je energija koju je pokrenula njegova smrt potrošena na borbu sa kriminalom, umjesto na duboke političke reforme, odgovara:

- Ne vidim nikakav suštinski napor. Bilo je jedno fingiranje i politike i reformi i puta ka Evropi, vreme je proticalo, stvari se donekle jesu menjale, ali ne zaslugom vlasti!

Zapravo, prava priča o Đinđiću, deset godina poslije ubistva, niti je osporavanje kome su skloni njegovi politički oponenti, niti idelizacija koja je postala pokriće za sopstveno nečinjenje takozvanih baštinika njegovog djela. Ona je pitanje propuštenih šansi u skladu sa njegovom opaskom kako „u svakom čovjeku postoji nada i strah. Pitanje je samo u tome da li ćete podsticati jedno ili drugo". Đinđić se bio opredjelio za nadu. Mi smo odabrali strah.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.