Потресне чињенице о Mартовском погрому: Како је насиље над Србима остало некажњено (ФОТО, ВИДЕО)

КОСОВСКА МИТРОВИЦА - Прије 22 године догодио се талас организованог терора, погром над Србима широм АП Косово и Метохија. Током насиља 17. и 18. марта 2004. убијено је најмање 19 особа, а међу њима осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с припадницима међународних снага безбједности.

У Мартовском погрому стотине Срба су повријеђене, а протјерано их је више од 4.000, те је демолирано или уништено више од 1.000 објеката, кућа, цркава, манастира, укључујући 18 споменика културе.

НАЈВАЖНИЈЕ ЧИЊЕНИЦЕ

• Погром се догодио 17. и 18. марта 2004. године
• Убијено најмање 19 особа (8 Срба и 11 Албанаца у сукобу са међународним снагама)
• Повријеђено више од 600 људи
• Протјерано више од 4.000 Срба
• Уништено или оштећено преко 1.000 објеката
• Запаљено најмање 35 цркава и манастира (СПЦ наводи да је страдало око 100 вјерских објеката)
• Уништено 18 споменика културе
• У погрому учествовало више од 50.000 људи
• Евидентирана 33 организована напада широм покрајине
• Ухапшено 163 лица, а 67 осуђено

Ерупција насиља

Ерупција насиља Албанаца над Србима, догодила се 17. и 18. марта 2004. године, а те дане, најтеже за Србе после масовног изгона и терора 1999. године, један званичник КФОР-а описао је као “Кристалну ноћ”.

Организовани талас терора над Србима започео је медијском кампањом која је приказивала како су албански дјечаци страдали у Ибру, наводно кривицом Срба. Потпуно лажна медијска конструкција послужила је као изговор за терор над Србима, њиховом имовином и светињама.

Погром је вјероватно био мотивисан и чињеницом да се током претходне 2003. догодио извјесни, ма колико скроман, повратак Срба изгнаних или избеглих 1999. током или одмах по окончању ратних дејстава, агресије НАТО на Србију, односно СРЈ, када је у присуству међународних војних снага, приближно четврт милиона Срба и других неалбанаца изгнано или избјегло.

Хронологија догађаја

Дан уочи утапања дјечака у Ибру, 15. марта 2004, у Чаглавици је из аутомобила у покрету, рањен осамнаестогодишњак Јовица Ивић. Потом, 16. марта, друштва ветерана такозване ОВК организовала су протестна окупљања, на којима се појавило око 18.000 лица, због привођења појединих ратних заповједника косметских Албанаца, осумњичених за ратне злочине. Те вечери, у касним ноћним сатима, медији у Приштини јавили су да су се тројица албанских дечака, старости 8, 11 и 12 година, утопила у Ибру, у селу Чабра, недалеко од Зубиног Потока. Како је тада јављено, дјечарци су бјежали пред српским нападачима, што је била потпуна лаж.

Нирај Синг, портпарол полиције односно представник снага ОУН, нагласио је тим поводом да нема потврде да су Срби одговорни за утапање албанских дјечака, разјаснивши да је дјечак, наводни свједок, био под притиском новинара Албанаца који су га усмјеравали шта да говори. Штавише, његова верзија суштински се разликовала оног што су други свједоци тврдили.

Ипак, услиједила је ерупција етнички и вјерски мотивисаног насиља над Србима широм Косова и Метохије, а масовна окупљања Албанаца била су усмјерена на насилне акције против Срба, њихових домова, светиња и споменика.

Пуцњава у Митровици

Хиљаде локалних Албанаца прешавши мост на Ибру пут сјеверног дијела Косовске Митровице, око поднева, 17. марта напало је тамошње Србе.

Услиједила је пуцњава.Настрадали су 36-годишња Јана Тучев, која је убијена на тераси свог дома, и Боривоје Спасојевић, стар 63 године, који је убијен код свог стана. У граду су били  Албанци са аутоматским оружјем. Припадници међународних снага безбједности употријебили су сузавац и шок бомбе.

Услиједиле су информације да је седам особа погинуло - четири Албанца и троје Срба, а више од 200 је рањено у Косовској Митровици. Потврђено је да су Срби убијени снајперским оружјем из јужног дијела града. Повријеђено је и 11 француских припадника КФОР-а.

Истовремени напади

Погром је био организован у виду истовремених напада на Србе у низу мјеста широм Косова и Метохије - у Липљану, Обилићу, Зубином Потоку, Лапљем селу, Чаглавици.

Према процјенама, више од 50.000 Албанаца учествовало је у погрому 17. марта.

Чак 12.000 Албанаца напало је Србе у Чаглавици, јужном предграђу Приштине, негдје послије 13 часова.

Снајпером је у том мјесту рањено десет особа српске националности, а српске куће су паљене.

Припадници КФОР из Шведске, Норвешке и Финске, који су држали тај сектор, интервенисали су против насилника, при чему су имали 16 повријеђених.

Затим, у поподневним сатима припадници КФОР и УНМИК, евакуисали су Србе из Чаглавице и других села у том појасу.

Срби у Приштини, малобројни преостали у насељу “Ју програм” такође су нападнути. Станови су блокирани, приземље запаљено, на Србе је пуцано, нападани су хладним оружјем. Скандирано је терористичкој тзв. ОВК и отворено позивано на убијање Срба. Припадници КФОР, углавном ирска формација, након вишечасовне интервенције, такође су евакуисали тамошње Србе.

Напади на цркве и манастире

Хулигани су се потом усмјерили на локалну цркву Христа Спаса, коју су демолирали и запалили. Напади на цркве и манастире посебно су били интензивни током вечери.

Запаљена је Богородица Љевишка у Призрену, Богословија и Саборна црква Светог Георгија у том граду. Уништени су Манастир Светих Архангела и Црква Светог Спаса.

Обе српске цркве у Косову Пољу су запаљене.

У Липљану, четири особе српске националности су убијене, а куће Срба су масовно паљене. Нападнути су и они који су покушали да се склоне у локалну цркву.

Припадани КФОР-а настојали су да евакуишу малобројне локалне Србе.

Све српске куће у селу Свињаре код Вучитрна, спаљене су. У Пећи је нападнута и канцеларија УН, као и куће Срба повратника у насељу Бело Поље.

Можда најдраматичнија била је ситуација у Призрену. Српске куће и црквени објекти нападнути су, укључујући Богословију Светих Ћирила и Методија, задужбину Симе Игуманова, која је запаљена, при чему је једна особа је погинула, а неколико је премлаћено.

У Призрену је током погрома марта 2004. уништено, демолирано, спаљено, 56 српских кућа и пет цркава, међу њима и Богородица Љевишка, са непроцјењивим културним и историјским наслеђем, Црква Светог Спаса, Црква Светог Георгија, храмови посвећени Светом Киријаку и Светом Николи, као и манастир Светих Архангела код Призрена

.Богородица Љевишка

Притом, сво вријеме погрома, тамошње снаге КФОР, састављене од Нијемаца, нису реаговале.

Портпарол УНМИК, Дерек Чепел, током вечери изјавио је да је насиље на Косову било унапријед планирано.

Нагласио је такође да су оптужбе да су албански дјечарци у Ибру у селу Чабра страдали бјежећи од Срба, што је био изговор за погром над Србима, лаж.

Наставак напада

Погром над Србима Косова и Метохије настављен је и током сутрашњег дана, 18. марта.

Тог поподнева објављено је да је главнокомандујући Јужног крила НАТО, адмирал Грегори Џонсон, преузео команду над КФОР-ом, као и да се размјештају додатне снаге.

Напади, паљевине и пљачке настављени су у Урошевцу, Племетини, Угљарима, Косовској Митровици. Јављено је да у мјесту Облић, сјеверозападно од Приштине, више нема Срба.

Током вечери запаљене су цркве Светог Саве у Косовској Митровици и црква Светог Николе у Приштини, а албански екстремисти бацили су бомбе на станице полиције у Липљану и Обилићу.

Монахиње манастира Девич евакуисали су дански припадници КФОР-а, пошто је око 1.000 наоружаних Албанаца окружило манастир који је опљачкан, демолиран и запаљен.

Исте вечери, око 22.00, Грегори Џонсон, заповједник Јужног крила НАТО-а, изјавио је да насиље које не престаје на Косову, указује на постојање организованог обрасца, да би сутрадан нагласио да је масовно насиље на Косову и Метохији “етничко чишћење”.

Посљедице

Дерек Чепел, представник УНМИК, увече, 19. марта, саопштио је да је у сукобу на Космету, током претходна два дана, погинуло 28, а повријеђено више од 600 лица.

У понедјељак 22. марта, у вечерњим сатима, Дерек Чепел објављује да су због разних кривичних дјела, подметање пожара, пљачке, убистава и другог, ухапшена 163 лица.

По његовим процјенама, 51.000 особа учествовала је у 33 појединачна догађаја.

Током погрома порушено је, колико се зна, 935 српских кућа и запаљено 35 вјерских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и древна црква Богородице Љевишке, са почетка 14. вијека. Прва литургија у њој служена је тек шест година потом. Епархија рашко призренска СПЦ, навела је априла 2004, да је укупан број уништених црквених објекта током погрома марта 2004. приближно стотину. Уништене су бројне светиње, фреске, иконе, црквене реликвије, при чему је начињен ненадокнадив губитак за културно наслеђе не само Срба.

Повријеђено је на десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним албанским екстремистима штитећи нападнуте, њихове домове, имовину, светиње и споменике. Међународни судски систем на АП Косово и Метохија процесуираће у потоњем периоду седам случајева уништавања цркава, а 67 особа је осуђено.

Поједина међународна тијела осудила су погроме над Србима марта 2004.

Тако је Савјет безбједности ОУН осудио погром албанских екстремиста над Србима 17. и 18. марта 2004. на Косову и Метохији. Слично је учинио и званични Брисел, односно ЕУ, као и представници више земаља.

Један од најстрашнијих догађаја у савременој Европи

- Мартовски погром је један од најстрашнијих и најсрамнијих догађаја у савременој Европи који до данас није добио заслужен епилог јер нико није одговарао за убиства, паљење домова и рушење светиња - саопштио је Савез удружења расељених са Косова и Метохије у Подгорици.

Из Савеза су истакли да изостанак реакције међународне заједнице тог марта 2004. године није био случајност већ порука да су српске жртве мање вриједне и да насиље над Србима може проћи некажњено.

- Та политика је своју круну добила 2008. године, када је проглашена такозвана независност Косова, пројекат који није признала већина држава чланица УН, али јесу оне силе које су 1999. године бомбардовањем директно произвеле трагедију и прогон близу 300.000 Срба и других неалбанаца - наведено је у саопштењу.

Како су истакли, тиме је створен опасан преседан да се злочин исплати, етничко чишћење награђује, а правда селективно примјењује.

Указано је да Срби на Косову и Метохији данас живе у условима сталног притиска, страха и неизвјесности, да су свакодневица постали ограничено кретање, институционална дискриминација, економска изолација, као и све учесталија хапшења и судски процеси за наводне, често и измишљене ратне злочине.

- Истовремено, злочини над Србима остају без казне, без истине и без правде - истакли су из Савеза и додали да је то наставак исте политике која је довела до масовног егзодуса 1999. и погрома 2004. године.

Из Савеза су напоменули да се исељавање Срба наставља, тихо, али континуирано, док се преостало становништво своди на живот у енклавама, изоловано, несигурно и лишено основних услова за достојанствен живот.

- Подсјећамо да су Срби били жртве системских злочина и прогона не само на Косову и Метохији, већ и у Хрватској и БиХ. Ипак, те жртве остају маргинализоване, док се истина упорно изврће - кажу у Савезу.

Несумњиво етничко чишћење, али и злочин без казне

Мартовски погром несумњиво је био етничко чишћење, али и злочин без казне, поручује историчар Чедомир Антић. Тадашњи предсједник Координационог центра за КиМ Небојша Човић истиче да се од 4.000 људи колико је тада протјерано, мало њих вратило на своја огњишта, као и да су Албанци добили простор да даље наставе етничко чишћење које спроводе до данашњих дана. Милош Јанковић, главни и одговорни уредник Образовно-научног програма РТС-а који је тада био у Косовској Митровици, каже да је све већ било припремљено, али је било потребно да се омасови.

Антић истиче да постоји више разлога зашто никако не смијемо да заборавимо Мартовски погром.

- Најважнији је да се у условима у којима је наша држава пет година пружила поверење Уједињеним нацијама, а Уједињене нације опет државама НАТО-а, да успоставе некакав протекторат на простору Аутономне покрајине Косова и Метохије, догодило да негде око шест одсто албанског становништва на Косову, више од 80.000 људи, узму учешће у насиљу, линчовању, прогону, рушењу свега што је српско - наводи Антић.

Поручује да није случајно што се све то догодило пред америчке изборе.

- Увек се најгоре ствари дешавају у изборној години у Америци, што значи да иницијатива за све није била из Србије, него од оних који су очекивали подршку и, нажалост, добили је од Америке. Све то је урађено да би се изашло из једног времена у коме се веровало, односно у коме су САД и савезници тврдили, да њих занимају само права грађана Косова и Метохије, односно пре свега албанске мањине у Србији, а да их не занима стварање албанске националне државе - додаје Антић.

Шта се заиста догодило, каже он, „видели смо касније када је постало јасно да повод, а то је наводно дављење албанске деце у Ибру, нема никакве везе са српском децом”.

- И у крајњој линији, и да су се деца потукла, па то су малолетници. То треба да се реши полицијски, а не да убијете 19 људи и да 2.500 кућа и станова срушите - наводи Антић за РТС.

На питање да ли је то било етничко чишћење, Антић каже да јесте и то без сваке сумње.

- Више од 10.000 људи је изгубило дом том приликом. Свакако да је велики број људи одлучио да оде са тог простора - додаје Антић.

Насиље се догодило пред 38.000 војника Кфора, а Антић каже да не само да су ћутали, него се нису ни бранили.

- Дакле, ми смо срећни што наше светиње нису срушене, рецимо Дечани или Грачаница или Пећка патријаршија - наводи Антић.

Поручује да је резултат свега тога Аљбин Курти, који може да прекрши било који закон и било који споразум и да га нико не санкционише.

- Разлика у рушењу светиња, и српских и бошњачких и албанских и хрватских у рату, је у томе што ово није био рат. Ово је био мир, у коме су нам показали да кад њихова команда нареди – они убијају, кад нареди – они ослепљују стоку, кад нареди – силују жене. И то је оно што је најстрашније код националног покрета са којим ми имамо посла на Косову и Метохији - објашњава Антић.

До данас нису откривени налогодавци, а Антић поручује да је Мартовски погром - злочин без казне.

- Не можете покренути шест одсто једног становништва, Албанаца има на Косову и Метохији негде око милион и 600.000, не можете покренути неких стотину хиљада људи, можда и више, а да не постоји команда. Посебно у једном таквом друштву - истиче Антић.

Говорећи гдје је Косово и Метохија данас, 22 године касније, Антић каже да оно што су жељели нису успели у потпуности.

- Наш велики песник Матија Бећковић је једном приликом рекао: „Ако Косово није наше, зашто нам га тражите онда?”. Е сад, они су очекивали да ће свет реаговати на диктат као што је реаговао деведесетих година када су, незавршивши преговоре, сви признали БиХ, у којој та централна бошњачка, муслиманска власт контролише у том тренутку 20 одсто територије и у грађанском рату је са свима, чак и са својима - навео је Антић.

Истиче да је КиМ у лимбу, али да је неопходно да се ујединимо.

- Ми смо успели да постигнемо одређени ниво отпризнавања Косова. Косово је у једном лимбу, није до краја признато. Све наше владе су играле ту игру попуштања, Аска и вук игру, где ви док играте, док заваравате, живите. Мислим да би било добро да се коначно објединимо око тих питања која, верујем, ником срећу нису донела . поручује Антић.

Јанковић: Све је већ било припремљено

Милош Јанковић, који је у вријеме погрома био у Косовској Митровици, каже да у сјеверном дијелу града нису имали информације шта се спрема са друге стране Ибра.

. Знали смо да албански медији преносе да су дечаке који су удавили у Ибру у оближњем селу Чабра, које се налази из између Косовске Митровице и Звечана, јурили неки Срби, да су се они због тога удавили, али нисмо имали слику у који је обим онога што се спрема. Све је почело у Митровици. Они су се прво ту окупили, у јужној Митровици, и кренули преко моста на север - додаје Јанковић.

Истиче да је то већ било припремљено, али да је потребно да се омасови и да призову народ.

- Није то изоловано, није се то десило само од себе, Косово је већ неко време било у тензији. Албанци су били фрустрирани што њихове замисли о независности већ нису реализоване. Све је то некако припремано и као да се чекало то што се назива црни лабуд и то се догодило, нажалост, та деца су се удавила у Ибру. Ми данас знамо да то није кривица Срба, али се то тог дана није знало до увече, док портпарол Кфора 17. марта увече није изашао и рекао да је сва прилика да су те вести лажне - каже Јанковић.

Човић: Албанци добили простор да наставе етничко чишћење

Небојша Човић каже да као државни орган нису имали никакву најаву свега што се догодило, али јесу индиректне информације.

- Једна од тих информација је да је шест месеци пре 17. марта 2004. године у истој тој Приштини био састанак Вокер, Клинтон је чак био на састанку, генерал Кларк, Холбурк, Кушнер и тада су они држали брифинг са Албанцима, у смислу да Албанци морају да појачају свој приступ у вези са борбом за заједнички пројекат, а то је независно Косово. То је некако почетак - додаје Човић.

Истиче да је страдање дјеце искоришћено у цијелој причи.

- Повезали су то у једној лукаво поквареној причи. Село Чабра и село Зупче, које је већински српско, су релативно близу. Они су у општини Зубин Поток. Наводно су Срби из села Зупче пустили псе на ову децу. Деца су побегла, упала су у Ибар и ту су се удавила. Ибар је у том тренутку имао нешто повишени ниво зато што су Газиводе испуштале воду - рекао је Човић.

Додаје да су то одмах пренијели сви свјетски медији који су осудили Србе.

- Једном речју, потпуно организована акција, типоване тачно локације на којима смо ми санирали много објеката, урадили повратничке пројекте, све у циљу потпуног етничког чишћења, са порукама немате извесност живота овде на овом простору, ви као Срби. И, наравно, то су и међународни званичници у почетку подржали - поручио је Човић.

Каже да је посљедица свега тога, наравно материјална штета, али и то што се јако мало људи се вратило послије од тих 4.000 и нешто што је избјегло.

- Тиме су они добили простор да даље наставе етничко чишћење које спроводе и до данашњих дана. Само су мало другачије технологије, додатни притисци - закључује Човић.

Николић: Три дана пакла

Предсједница Одбора Скупштине Србије за Косову и Метохију Данијела Николић изјавила је, поводом годишњице мартовског погрома над Србима на КиМ, да се континуитет албанске политике етничког чишћења и протјеривања Срба са КиМ наставља и данас.

Додала је да је Приштина као ''награду'' за спроведено насиље над Србима добила такозвану државу.

- Сећам тог дана, била сам у Косовској Митровици, било је пола девет ујутру кад је почело све да гори, као апокалипса. Нисмо ни знали шта се све дешава, али у 33 одвојена акта горело је све, горели су векови - рекла је Николић за Пинк.

Ђурић: Мартовски погром једно од најтежих поглавља у нашој историји

Министар спољних послова Србије Марко Ђурић оцијенио је да Мартовски погром који се десио 17. и 18. марта 2004. године у АП Косово и Метохија представља један од најтежих поглавља у српској историји, додајући да сјећање на њега представља завјет да се сачува истина и ода почаст жртвама.

- Спаљене куће, разрушене цркве и манастири, оскрнављена гробља и напуштена села - ове потресне слике трају у нашем колективном сећању дуже од две деценије, као сведочанство једног од најтежих поглавља у нашој новијој историји. Дана 17. и 18. марта 2004. године, на Косову и Метохији, духовно и хришћанско културно наслеђе српског народа, грађено и чувано вековима, било је изложено широко распрострањеном и координисаном насиљу, које се у Србији памти као Мартовски погром - написао је Ђурић на свом налогу на друштвеној мрежи Икс.

Током тих трагичних дана, подсјећа Ђурић, најмање осам Срба изгубило је живот, стотине су повријеђене, а више од 4.000 људи је протјерано из својих домова.

- Десетине хришћанских цркава и манастира су уништене или тешко оштећене, заједно са кућама, школама и јавним институцијама, док је непроцењиво културно и верско наслеђе оскрнављено. Многи од ових злочина и даље нису у потпуности процесуирани. Страдање жртава и размере разарања не смеју бити заборављени. Ово сећање није само окренуто прошлости. Оно представља озбиљан завет, окренут ка другачијој будућности - да се сачува истина, ода почаст жртвама и, као народ вођен хришћанским и универзалним вредностима, остане истрајан у заштити нашег народа, идентитета и духовног и културног наслеђа -  закључио је Ђурић.

Бјелајац: Покушај брисања историјског идентитета

Историчар Миле Бјелајац сматра да је Мартовски погром над Србима на Косову и Метохији 2004. године био покушај брисања историјског идентитета једног простора и додао да уџбеници за Албанце на КиМ и њихови програми показују да је циљ погрома био да се избрише прошлост КиМ.

- Постоји разлика односа традиционалних Албанаца према српским гробљиштима и црквиштима у 19. веку, када су они после ратова 1878. заузели читава села и протерали словенско становништво, одузимају стоку, али нису дирали црквишта и старе споменике. То је тако било све до ових најновијих дана, када гледате на шта личи српско гробље у Митровици, Приштини и другим местима где више Срба нема - истакао је Бјелајац за Танјуг.

Указао је да то рушење и паљење цркава није било случајно. Према његовим ријечима, Мартовски погром је био предигра за све што се дешава у посљедњих двадесетак година, након егзодуса српског становништва 1999. године из већих градова као што су Приштина и Призрен.

Бјелајац је навео да је коришћена стратегија застрашивања, паљења кућа, имања, злоупотреба земљишта, јер је та стратегија и раније тјерала Србе да се селе.

Навео је да су њемачки извори који су објављени, како је навео, кроз транскрипте у Хашком трибуналу и преписке највиших представника Њемачке показали да је концепт одвојеног КиМ био у плану већ током сукоба у БиХ.

- Примена технологије етничког чишћења крајем 20. и почетком 21. века за овај концепт се може објаснити једино тим суровим геополитичким потребама и законима - каже Бјелајац.

На питање зашто припадници међународних миисја који су тада били присутни на терену нису спријечили погром над Србима на КиМ, Бјелајац је рекао да војна мисија није спријечила погром зато што нису добили такво наређење, односно зато што је, како је рекао, дато зелено свјетло да се погром изврши.

- Када гледате који је то простор „очишћен”, онда је то управо једна греда између Приштине и правац према Косовској Митровици - додао је он.

Говорећи о томе да ли се могу заштитити културно насљеђе и светиње у окружењу гдје је српско духовно и материјално добро изложено константним нападима и насиљу, Бјелајац је навео да би српска страна и Српска православна црква требало највише наде да полаже у међународни фактор јер је, како је навео, више од 400, 500 хиљада припадника УНМИК-а и КФОР-а, који су прошли кроз КиМ, видјело о чему се тамо ради и да се та стварност разликује од слике која је пласирана у свијету.

- Погледајте прославу славе Дечана, готово цело једно одељење Италијана који су ту око Дечана, сви они су примили православље својевољно зато што је то један људски гест - рекао је Бјелајац. Навео је да свједочења оних који су командовали КФОР-ом показују да су видели о каквом екстремизму Албанаца је ријеч.

Гујон: Одлучио сам тог 18. марта 2004. да ћу помагати Србима

Директор српске Канцеларије за јавну и културну дипломатију Арно Гујон навео је да такво ужасно насиље, етнички и вјерски мотивисано, није забиљежено у Европи од краја Другог свјетског рата. Гујон је подсјетио да је у само неколико дана уништено више од 1.000 српских домова, срушено и оскрнављено 35 православних цркава и манастира, док су хиљаде људи протјеране са својих огњишта у року од само неколико сати.

- Као одговор на варварство екстремиста и упркос ћутању многих у свету, одлучио сам тог 18. марта 2004. да ћу помагати Србима на Космету. Нисам још знао како, ни када, али сам знао да нећу седети скрштених руку и гледати те ужасе који погађају један храбар и поносан европски народ о коме су ми отац и деда толико причали - рекао је Гујон.

Напомиње да је основао хуманитарну организацију “Солидарност за Косово” и, годину дана касније, стигао први пут на Косово возећи комби пун хуманитарне помоћи и нагласио да је од тада његов живот нераскидиво везан за Србе и Србију.

- Данас, у својству директора Канцеларије за јавну и културну дипломатију, настављам ту мисију кроз институционални рад, настојећи да на страним језицима информишем међународну јавност о дешавањима на Косову и Метохији. Никада не смемо заборавити овај злочин над Србима, који је уједно и злочин против хришћанства и европске цивилизације -, навео је Гујон.

Хуманитарна организација „Солидарност за Косово” више од двије деценије помаже српску заједницу на Косову и Метохији кроз бројне пројекте - од хуманитарних конвоја, изградње фарми, обнове цркава, до подјеле стоке, пластеника и основних животних намирница, истовремено активно радећи на ширењу истине о њиховом положају у иностранству, нарочито у Француској, путем медија, трибина и других јавних активности.

Петковић: Дуго планирано и припремано насиље

Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић изјавио је данас да страдање каквом су били изложени Срби на Косову и Метохији 2004. године не треба и не смије да се догоди ниједном народу или друштвеној групи и да живо се сјећајући на те потресне догађаје, за читаво човјечанство памтимо и не заборављамо једно трагично свједочанство о опасности шовинизма и политичког екстремизма.

Он је подсјетио да је на данашњи дан 2004. године започео вишедневни талас насиља албанских екстремиста усмјерен против Срба, чији је циљ био егзодус српског народа са Косова и Метохије и „уништење свега што подсећа на наше државно и национално присуство на том подручју”.

Као повод за експлозију насиља, истиче Петковић, искоришћено је утапање албанске дјеце у селу Чабра, за које су албански екстремисти лажно оптужили Србе из сусједног села Зупче.

- Чињеница да је дошло до брзог окупљања великог броја људи и синхронизованог напада на велики број српских села и насеља, као и на верске и јавне објекте, сведочи да је Мартовски погром био дуго планирано и припремано насиље и етничко чишћење, и да се само чекао довољно снажан повод – каже он.

Наглашава да је током овог насилног пира албанских екстремиста убијено осморо Срба, рањено и повријеђено више од 900 наших сународника, протјерано више од 4.000, након чега је шест градова и девет села остало без српског живља.

Додаје да је уништено или тешко оштећено 935 српских кућа, уништено је 35 српских цркава и манастира, као и више од 100 црквених зграда.

- Иако је јасно да је масовно насиље, које се догађало симултано на много места широм Косова и Метохије, настало у политичкој кухињи, до данас нико није одговарао за један од највећих злочина у модерној историји, као што нико није одговарао као извршилац или наручилац бројних других терористичких напада на Србе након 1999. године - подвукао је Петковић.

Према његовим ријечима масовни линч Срба био је дњо плана потпуног етничког чишћења Косова и Метохије, који у марту 2004. године није реализован до краја, и то је до данас остао недосањани сан екстремистичких политичких структура у Приштини.

СПЦ: Посебно се обрушили на српске светиње

Српска православна црква (СПЦ) подсјетила је да је тада протјерано 4.012 Срба, од којих се већина до данас није вратила у своје домове, а да су се екстремисти посебно обрушили на српске православне светиње и да је уништено 35 цркава и манастира.

- Порушено је око 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе, међу којима и црква Богородице Љевишке у Призрену - наведено је у саопштењу СПЦ.

Истиче се да је црква Богородице Љевишке, која је један од најрепрезентативнијих споменика средњовјековне Србије и епископско средиште Српске Цркве у средњем вијеку, унеколико обновљена и да је прва литургија у њој служена шест година касније, али да трагови девастације и пожара нису отклоњени.

СПЦ подсјећа да је то здање 2006. стављено на листу споменика под заштитом УНЕСКО-а.

У саопштењу се указује да су се албански екстремисти посебно обрушили на српске православне светиње.

- Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове - наглашава СПЦ.

Додаје се да је 17. март 2004. године посебно болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у вријеме ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, косовске полиције и УНМИК-а, од којих, како се истиче, нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.

„После страдања и крста долазе обнова и васкрсење”

Парастосом и полагањем вијенаца на спомен обиљежје “Истина” у сјеверном дијелу Косовске Митровице данас су обиљежене 22 године од погрома над Србима на Косову и Метохији у марту 2004. године.

У кући некадашњег Градског музеја у улици Лоле Рибара у Сјеверној Митровици, отворена је изложба посвећена мартовском погрому.

Парастос страдалима у погрому служио је митрополит рашко - призренски Теодосије уз саслужење владике Илариона и игумана манастира Светих Архангела код Призрена, Михаила. Парастосу је присуствовао велики број грађана, као и помоћници директора Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић и Борислав Тајић, представници Српске листе и локални политички званичници. Окупљени су потом положили беле руже пред инсталацијом “Missing ” и вијенце код споменика жртвама погрома.

Митрополит рашко-призренски Теодосије рекао је на комеморативној академији у Дому културе Грачаница да је у мартовском погрому 2004. године направљен покушај да се избришу трагови вјековног постојања Срба и да се преостали српски народ заувијек заплаши и протјера и да је из тих разлога мартовски погром остао дубоко урезан у наше колективно памћење као један од најтужнијих и најтежих тренутака наше новије историје.

- Тражимо и очекујемо мир и достојанство и живот за све људе на овим просторима. На зло не смемо одговарати истом мером нити на мржњом мржњом, јер бисмо тиме изгубили наше хришћанско и људско достојанство. Исто тако, не смемо пристати ни на заборав, ни на прекрајање истине, ни на покушаје да се страдање жртава оправда ни релативизује. Пружамо руку помирења сваком човеку добре воље, али истину о мартовском погрому морамо чувати јасно, трезвено и одговорно - истакао је митрополит Теодосије.

Додао је да је у данима погрома могло да се осјети колико је све овоземаљско пролазно и како се за једну ноћ може срушити оно што је вековима грађено.

- Али исто тако је било јасно и нешто друго - да Косово и Метохија за нас нису само простор и земља, него су извориште нашег духовног и историјског бића и да наша утеха није у људској сили, него у истини да после страдања и крста долазе обнова и васкрсење -  навео је митрополит Теодосије који је у вријеме погрома био игуман манастира Високи Дечани.

Истакао је да мартовски погром није само један у низу историјских догађаја које памтимо по страдању, већ и горко свједочење о људској неправди, али истовремено и свједочанство о снази духовног подвига којим је наш народ вековима одолијевао искушењима.

- Ако изгубимо истину о ономе што се догодило, онда ћемо изгубити способност да разликујемо правду од неправде и добро од зла - истакао је Теодосије и указао да су градови на Косову и Метохији остали без Срба који су у њима живјели прије сукоба и прије погрома.

Он је додао да Косово и Метохију можемо изгубити само ако га се сами одрекнемо и да је наша црква увијек осуђивала свако етничко насиље, без обзира са које стране долазило.

„Тама не може постати мрак докле год постоји пламен православне свеће”

Помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић, рекла је да су погорим које је српски народ доживио били и остали врхунац једне мржње, симболи ћутања свијета и трајно свједочанство историјске неправде начињене једној земљи која је вековима била бедем и која је милионе живота положила за одбрану Европе и за мир који је другима значио будућност.

- Овај дан је само један од симбола страдања душе Србије. Истовремено, овај датум је и данас доказ непоколебљиве вере и храбрости пред којом је континуитет уништавања и мржње немоћан - рекла је Парлић.

Додала је да је 17. март подсјетник да злодјела могу проћи некажњено и да се неправда може институционализовати и силом наметнути.

- Он сваке године још једном пољуља поверење да је нормалан суживот потпуних различитости могућ. Али сваки пут, на овом месту, добијемо и снагу. А снага српства није материјална, зато се она не огледа ни у спаљеним кућама, не налази у срушеним зидовима, пустим протјераним улицама. Она не пријети страхом и не демонстрира се принудом. Зато се не може уништити колико год били свирепи насртаји на њу - истакла је Парлић.

Навела је да је наша снага у духовном, верујућем, изван земаљском и додала да нас достојанство оних који су живот положили обавезује да и ми останемо достојни у овим данашњим искушењима којима се настављају кршења свих гарантованих универзалних права.

- Кроз историју смо плаћали високу цену да би те универзалне вредности постале право свих народа. И зато је болније када се данас та иста права, стечена крвљу наших предака, свакодневно крше и оспоравају. И као што народ, драга браћо и сестре, носи свој крст, тако га носи и држава. Она можда не може увек да отклони сваку неправду, нити да избрише све последице погрома и прогона, али не одустаје од своје обавезе да буде уз свој народ и да чува његово право на живот и достојанство. Држава, народ, црква на Косову и Метохији нису три одвојене судбине. То је једна иста, исто искушење, иста борба, брига, мука, жеља и нада - рекла је Парлић. Указла је да смо „свесни да свакодневни покушаји да Србима права буду ускраћена у својој суштини носе исту сенку коју смо већ видели 1999. године и у данима поновљеног погрома, када су мислили да ће нас страх победити и да ће паљењем манастира изгорети наша вера”.

-Али су заборавили на наш предачки завет који носимо у свом духу. Завет да ћемо остати људи, чак и онда када покушају да нас лише човечности.Вера за нас се не своди само на реч. Тама не може постати мрак докле год постоји пламен православне свеће, па макар упаљен на згаришту светиње - казала је Парлић.

Предсједник општине Грачаница Новак Живић навео је да се српски народ након 22 године од погрома налази у јеку новог, овога пута административног погрома у ком се суочава са перфидним покушајем гажења основних људских права.

- Док се сећамо наших страдалих Срба, спаљених манастира, цркава и кућа, суочавамо се са перфидним покушајем гашења наших основних људских права. Они који су некада организовали погром данас настоје да нас третирају као странце у сопственим кућама. Намећу нам законе о саобраћају и боравку, само са једним циљем - да нам живот учине неподношљивим. Данас се често суочавамо са притисцима кроз институције и свакодневни живот, али наш народ је кроз историју показао да уме да опстане, да сачува своје корене, своје светиње и свој идентитет -  истакао је Живић.

Поручио је онима који пишу и спроводе тзв. законе да могу да мијењају папире, али не могу да промијене српски народ и истакао да јединство мора бити једини одговор српског народа на притисак коме је изложен.

- Они рачунају на нашу расејаност и наш страх. Верују да ћемо се поколебати пред новим казнама и бирократијом. Али заборављају једно, ми смо народ који је преживао мартовски огањ. Ако нас нису сломили бомбама и паљевинама, будите сигурни, неће нас сломити ни овим новим уредбама и законима ., нагласио је Живић.

Симијоновић: Све је горјело око наса

Зоран Симијоновић из Липљана присетио се тог 17. марта када му је кућа спаљена и када је, како је испричао, горјела читава улица.

Њега су са породицом тада склонили у оближњи Суви До, гдје је сазнао да му је кућа спаљена.

- У Липљану су се окупљали у центру града, у три групе су нападали. Нас у северном делу је чувао фински Кфор са једним тенком. Ту је била зграда где су становали Срби и чули смо повике. Моја супруга, ја, мајка, отац и троје деце смо затворили прозоре. Каменовани смо више пута, нападани, али нисмо хтели да идемо. У једном тренутку је горела комплетна улица, нисмо знали шта нам је чинити. Било је хиљаду људи на улици. Све је горело око нас - испричао је Симијоновић. Навео је да су отишли до базе Кфора, одакле је изашао војник коме су рекли да им пале кућу и питали га може ли да их пребаци до Липљана, али им је он рекао да не Кфор не може да им помогне јер није безбедно.

Владика Иларион: Против рушења боримо се стваралаштвом

У галерији Дома културе Грачаница ликовну колонију “Јесен у Призрену” отворио је владика новобрдски Иларион, који је истакао да се против рушења боримо стваралаштвом.

- Ево нас овде у једном благословеном простору, простору преображења где се суморна реалност света који у злу лежи преображава и где се оком уметника посматра овај свет, лепим, благословеним, преображеним се види - рекао је владика Иларион. Он је истакао да на се на изложеним платнима види труд свих прегаоца који су свјетионик љепоте на овом простору и свједочанство су побједе која је већ наступила.

- Против ругла се боримо лепотом, против рушења се боримо стваралаштвом. Посебно данас треба да се сетимо да чак и они који нам не мисле добро не виде нас одвојено од наших светиња. Када страда народ, страдају и светиње, када страдају светиње страда и народ. Зато што црква Божја јесте и народ Божји -  казао је владика Иларион.

Сликар Новак Новаковић рекао је да умјетници који долазе у Призрен на ликовну колонију то не доживљавају као обичан умјетнички скуп, већ као велику духовну базу.

- Сви се ликовној колонији одазивамо са великим задовољством, пре свега због боравка у самом амбијенту једне од најзначајнијих задужбина наших владара, али и као прилику да обиђемо и светиње на Косову и Метохији - навео је Новаковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.