Крвави Балкан: Да ли су се ратови на простору екс-Ју могли избјећи?

Београд - Балкански конфликти у посљедњој деценији двадесетог вијека могли су бити избјегнути на веома лак начин, и ту нису биле потребне никакве специјалне мјере, преноси РТС.

Након свега што се догодило, није важно да ли на Балкану живе народи или нације, већ је најважније то што због те разлике више нико не умире.

Најстрашније код сјећања на балканске конфликте од 1991-2001. је ужасавајућа помисао да су се они могли избјећи.

Наравно да то у крајњој линији вриједи за сваки конфликт, али да би се спријечило избијање тог специфичног низа сукоба, нису биле потребне монументално драматичне мјере.

Напротив, они су се могли избјећи на смијешно лагани начин. Прохујали су тим простором као бизарна серија олуја у чаши воде. То је још теже поднијети од помисли на 120.000 мртвих и на стотине хиљада рањених и протјераних.

И, шта ћемо сада? Да ли се тамо неко смије?

Најприје српски случај.

Ултранационалисти од јуче постали су просвећени прагматичари од данас − то је, плус или минус, главни тон свих западних коментара. При томе се превиђа чињеница, да српске политичке елите с почетка деведесетих никада нису дјеловале националистички, или шта више ултранационалистички, већ више као “народне” вође.

Зоран Ђинђић је водио “националистичку” политику, али они прије њега нису били ни достигли тај идеолошки степен развоја, они су напротив функционисали као “народни” трибуни.

У уско ограниченом јавном дискурсу Србије с краја осамдесетих и доброг дијела деведестих година није ни било ријечи о “српској нацији”, већ искључиво о “српском народу”.

То се питање службено постављало као: “Шта је добро за народ?”.

Скоро да се можемо вратити на заборављеног њемачког социолога Макса Хилдеберт Боема, који је у свом научном каталогу слагао измишљене категорије “народног” као питу, на примјер народносно, народско, народнично, родно, народносуштинско, народноредно.

Листа му је текла у недоглед.

Данашњи јавни дискурс обиљежен је напротив питањем: “Шта је добро за Србију?”

То је корак од седам миља!

Коначно је “Србија” та која се рачуна.

Народно “биће” је гурнуто у други план, сада актуелни српски лидери размишљају у терминима националне државе, државног резона, дипломатске игре и вјештине, или бриге за добробит грађана Србије.

Сад би неко са стране могао да теоретише како су националне државе реликт историјских времена.

Да Срби поново јуре за старомодним феноменима.

Гдје год да се иде, они стижу касно.

Међутим, националне државе као “историјски реликт” − у политичкој теорији већ више пута сахрањене и на чудесан начин ускрсле − и даље се понашају врло живахно, одбијају да изумру, стално проналазе нове начине да се презентују у модерном свјетлу. Све оно натезање ЕУ земаља чланица у Бриселу, око било ког питања које се стави на дневни ред, врло сликовито доказује ту тезу.

Српски политичари, у оној мјери у којој се пребацују на терминологију “државе-нације”, су према томе сасвим у тренду − то што они носе је најновија мода у читавој Европи.

Питање које квари ту слику је: “А зашто то није било могуће прије двадесет и пет година?”

Било би то толико паметније, да не кажемо неупоредиво јефтиније рјешење.

Чак је и персонални континуитет осигуран, будући да су неки од данашњих просвећено националних лидера, као на примјер премијер Ивица Дачић, припадали и старом аморфно-народном “бићу”.

Постоји ли неко рационално објашњење зашто су Срби тада одбијали да од народа пређу у нацију?

Друго отворено питање које се поставља у европској дипломатији и медијима је да ли су данашњи српски политичари искрени у томе када добробит Србије и њених грађана стављају испред добробити косовских Срба.

Или када изјављују да више неће допустити да народ уцјењује нацију?

Да Србија то више не може издржати, а да се не сломи?

На то је већ лакше одговорити − неважно је шта они о томе заиста мисле, докле год то озбиљно спроводе.

А нема сумње да то чине.

Не зато што су сада постали други људи, него, да се послужимо терминологијом Томаса Лукмана, зато што су коначно категорије као вријеме, простор, узрочност и циљ избацили из српског “Светог космоса” и интегрисали их у прагматичну стварност овдје и сада.

Тек сада, као посљедица тог преокрета, актуелни државни врх у Србији постаје уствари “националистички” и то истог оног типа као што су “националистички” Франсоа Оланд у Француској или Ангела Меркел у Њемачкој.

Није ни чудо да се и српским политичарима сада жури да што прије уживају у пријатељској, мултинационалној атмосфери у Бриселу, која носи све праве карактеристике утопије Звезданих стаза.

Али не само у Србији, свугде на Балкану отворена је нова рунда у игри националних идентитета.

Карте нису једнако подијељене.

Македонска привреда је, на примјер, преслаба да би финансирала скок од народа до македонске нације.

Словенија, с друге стране, не само да је одавно нација, него је на путу да досегне и сљедећи ниво националног развоја − државни банкрот.

Хрватска је прича за себе.

Туђманов ХДЗ је од почетка био националистички, а не, упркос неким анахроним особинама, народни покрет.

На временској линији је та партија увијек стајала ближе правој него замишљеној “од стољећа седмог” − стварности.

Били су “народни” по кући, а “националистички” према вани.

У међувремену је Београд добио термин за почетак приступних преговора.

Пођимо од тога, да ће се процес пријема одвијати по уобичајеном поступку, што значи релативно дуго.

Кад Србија уђе у ЕУ, Хрватска би тамо могла провести већ пуну деценију.

Разлика између Србије и Хрватске постаје тада “Тен форњард”- топос, поређење које ће разумјети сви љубитељи серије Звезданих стаза.

Али и то је неупоредиво боље, него када се погледа ситуација са БиХ.

Тамо чак нема ни јединственог “народа” који би у срећном обрту могао да прерасте у “нацију”.

И иначе на тим просторима треба избјегавати разговор о конверзијама сваке врсте.

ЕУ би коначно требало да смогне снаге и погледа у очи тврдим чињеницама: оно што се у БиХ одвија, није никакав “националистички сан” пута три.

Муслиманске елите кокетирају са великоисламским свјетским играчима, српске размишљају практично прагматично, а хрватске игноришу све то и још их једино занима поглед на Загреб.

Не, то не мора да значи и крај државне творевине БиХ, под условом да међународна заједница и даље настави да је финансира. Али из тог оквира је одавно нестао сваки садржај – БиХ је још само празни омотач без будућности.

Тачка.

Косовски Албанци су још увијек дубоко у својој народној фази, толико је сигурно.

На Косову се још гаји директни однос са етничким “Светим космосом” − што преведено значи да национални мит и даље има функцију да истовремено легитимшие друштвени ред ствари.

Запад би их радо и брзо, по могућности одмах, хтио видиети као модерну нацију.

Они то за сада нису, а пут до тамо их води само ако се уједине са Албанијом.

Иначе ће остати народ.

А народи су непредвидиви.

Нације мање.

Након свега што је било, остаје ирелевантно да ли на Балкану живе народи или нације.

Најважније је да због те разлике више нико не умире.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.