Србија
Фото: ГС
Када је 5. октобра 2000. године багериста Џо и неколицина радника "Србија шума" одшкринуо врата Европе Србији, већ 6. октобра све заслуге за то преузели су људи којима меци нису звиждали поред главе.
Опозиција која је формирала Владу имала је наизглед лак посао да не држи народ у страху и сиромаштву, а државу у мраку и подјелама.
Успјех испуњености тог задатка и посла довео је до тога да данас имамо нове протесте и старе људе на власти. Државна заједница је "у вријеме оних бивших" била на климавим ногама, а економска ситуација утолико гора, јер су наслијеђени проблеми продубљени грамзивошћу и злоупотребама власти и положаја постпетооктобарског државног апарата.
У више наврата, деценију уназад, српско друштво упозорава да не могу на челу најважнијих институција да буду људи који немају основне предуслове за то, осим партијских. Академик Коста Чавошки је говорио и Зорану Ђинђићу да се образовање не може градити на темељу похвала сопствених уста и похађању њемачких курсева. Српско друштво у протеклој деценији је дало власт и мјесто факторима и феноменима који то не заслужују да се несметано, бавећи се најодговорнијим пословима, хвале сопственом глупошћу. То по себи наизглед није имало велике посљедице по народ и државу и често је бивало српски неслани виц или "мим". Међутим, када се нешколовани и неспособни ухвате у коло са влашћу и корупцијом, а све то однесе животе и угрози безбједност народа, онда настаје зид преко кога се не прескаче. Не може бити да нема ни политички ни кривично-правно, ни морално одговорних за то. Има ли тој губи/лепри лијека?
У Другој књизи о царевима, 4. и 5. глава, описан је примјер слуге пророка Јелисеја по имену Гијезије. Он је парадигма за похлепу и грамзивост. Иако је био уз пророка и чинио чуда, он је више марио за новац и повластице неголи за часно служење Богу. Када је војсковођа сиријског цара Неман дошао пророку Јелисеју да се исцијели од губе, овај му је рекао да иде да се окупа седам пута у ријеци Јордану и да ће бити излијечен. То се и десило. При томе је пророк одбио дарове које му је донио Неман, али је Гијезије, пратећи га до Јордана и вођен похлепном мишљу слагао да је пророк преиначио своју одлуку и присваја себи поклоне. Због нечасног понашања пророк Јелисеј је казнио Гијезија губом. Исто као што губа једе човјека и претвара га у ходајућу спужву и леш споља, тако корупција изједа човјека и комплетно друштво изнутра, онеспособљавајући га да буде човјек, а све нас да будемо људи.
До чега нас је довела ова духовна лепра?
Осим што доводи до тога да од њених посљедица људи гину, да им се угрожавају људска права, да остају без посла уколико мисле својом главом и још је неким чудом имају на раменима, корупција у нашем вијеку је донијела једну историјску перверзију. Наиме, у вријеме царева у Израилу је постојало право тражења азила у шатору Господњем. Постојали су и градови уточишта за убице из нехата. Цар Давид је прогласио Соломона за насљедника што Адонија не прихвата и хвата се за рогове олтара тражећи милост од новог цара. Испрва бива помилован, а накнадно по поновљеној побуни и погубљен (1 Цар 1, 50-53). Јоав, војсковођа Адонијин је био погубљен иако је поступио исто тражећи азил, јер је убио двојицу војсковођа Авенира и Амасу. Код Александра Македонског је било примјера историјски потврђених и непотврђених.
Поменуто обичајно право да онај ко се огријеши о закон или царске одредбе затражи азил у храму, држећи се за престо у олтару је ријетко када поштован до краја, осим уколико је религијска заједница којој преступник закона припада била јача и самосталнија од државе, па кршење светиње није могло бити изнад закона, или ако починитељ злочина није био до те мјере за смртну казну. Примјера има и ван Јудеје у 4. вијеку п.н.е. приликом освајања града Тира од стране Александра Македонског, када је жртвован свештеник тог града и главни војсковођа који су се покушали спасити бјежањем у храм.
На студијама теологије у Београду један од еминентних професора нам је поред преношења знања давао и практичне савјете. Један од њих је и како би, уколико дође до кршења наших основних људских права, требало да поступамо. Стицање услова за дом, стипендију итд. захтијева одређени успјех који нису могли сви да досегну. Уколико студент изгуби право на становање, финансирање или из било ког разлога не успије да се сам избори са неправдом, кризама и проблемом факултет је мјесто његовог уточишта и азила, који му својом аутономијом даје ослонац и слободу. Од најосновнијих потреба попут хране, коначишта до права на студирање. Те је принципе наш факултет практиковао и практикује, јер у склопу сопствене зграде поред учионица која посједује и студентски дом са собама за наставнике и студенте. Тај никад актуелнији савјет посљедњих мјесеци, када се цијели наш Универзитет од 100.000 студената окренуо том свом азилу, преточен је у праксу у цијелој Србији са циљем изљечења од друштвене лепрозности. Можда није најсрећнија ријеч блокада, рекао бих прецизније - уточиште, како год, младост је коначно потражила азил хватајући се за својеврсне олтаре својих факултета као древне азиле.
Ту, на преосталом парчету слободе, гдје се њихова ријеч може чути и гдје је заштићена од манипулација, неправде и посљедица корупције, потекла је бистра вода. Постоје, додуше, цицварићи и мангупчићи који нису вриједни спомена и који повремено замуте ту бистру воду неком увозном. Међутим, у чему је перверзност, замјена теза, апсурдност и парадоксалност до које нас је довела корупција=губа=смрт=гријех?
У томе што безаконици и прељубочинци, лихвари и корупционаши, који трче да нас разувјере и науче са сјетских и домаћих позорница, бина и екрана говорећи о издајницима, праву, неправди и историјски исправним странама, умјесто да се хватају храмовних олтара и азила, проклињу и мрзе оне које су на правди бога отјерали у посљедња своја уточишта. Ово је не само гандијевска борба студената, ово је склониште од новог бомбардовања Србије лепрозним, корупционашким бомбама. Невина, одлучна, полетна, наивна, али не и приглупа младост хвата се свог јединог преосталог азила који им припада - факултетских олтара и престола, а наш факултет га има свакако у свом параклису посвећеном Св. Јовану Богослову.
Сада су популарни и кредити за станове. Када сам ушао у једну од српских банака љубазни и побожни службеник ми је испричао свој доживљај једне јелинске светиње. Одмах по приспјећу у манастир са болесним сином, од игуманије је добио благослов да преспавају у храму. То је несвакидашње по себи јер се томе прибјегава врло ријетко, готово нигдје, а поготово не са таквом љубазношћу гдје је игуманија са радошћу примила дијете и непрестано га обасипајући пажњом. Наш народ зна за то да се у невољи и болести у храмовима и поред светиња ноћу и Богу моли да би се исцијелило и дошло Богу и себи. Већ четири мјесеца моје колеге, који су од доброг дијела изманипулисане јавности осуђени и прокажени за лепрозне, ноће по светињама, али и дежурају по факултетима. Није њихов циљ да некоме науде и да га гијезијевски олепрозе и заразе друштво, него да из светиње над светињама, цркве и храмова образовања, кажу: "Не би имао никакве надлежности нада мном да ти није дато одозго."
Старац Пајсије нам треба бити узор и молитвеник у овој ситуацији. Он је практиковао аскетско правило смирења подносећи неправде и увреду у сваком моменту. Појашњавајући духовним чедима зашто и када није крив прећути и отрпи непријатности, кратко је одговарао: "Бог зна који ми грех спирају." Лепра је упорна и заразна. Зато су постојали у Израилу строги карантини за лепрозне који се нису смјели напуштати, као и градови уточишта. Духовна се лијечи слично, али са смиреним и кротким, великопосним метанијама и покајањем, истовремено истрајавајући на путу спасења и охристовљења, у свенародној литији и ходочашћу ка царству божијем, у коме нема лепрозних, нема бола, нема плача и неправедности. Томе је Србин увијек тежио и то се посвједочава и понавља и данас.
О Видовдану на Газиместану 1989. године група вјерника из Сарајева предвођена својим свештеником кренула је пут Косова поља и пољане божура. У том ходу осим подераних ципела са собом нису понијели кућама ништа сем разочарења. Српски народ је и на крају још једне епохе изигран и изманипулисан у парцијалне сврхе црвених политичких конвертита и камелеона. Буђење народа из духовног мртвила и мртвога сна искоришћено је за консолидовање лакше трговине утицајем, експлоатацијом државних и економских ресурса и богатства појединаца који су се издавали за патриоте и Србе, док су народ гурнули у сукобе и нестанак са вјековних огњишта. За младост и студенте Србије чујемо како говоре: "Не памте они како је било лоше, може опет да буде, па и горе."
Не може. Једино уколико лихвари, прељубочинци, властодршци и корупционаши, који су опет дошли да Србију понизе и врате у несреће, се потруде да им покажу како је то некада било, па изазову кризе које видимо да се дешавају у Републици Српској, Босни и Херцеговини и самој Србији. Нема тог звучног топа који може бити јачи од 10.000 тона авио-бомби бачених у бомбардовању Републике Српске са циљем убијања српске нејачи, новорођенчади и цивила у Републици Српској 1995. године. Није јачи, али је ипак мало болнији, јер указује да се може, ако затреба, припуцати на брата са циљем одбране мирног умирања од духовне лепре.
(Аутор је ђакон у цркви Светог Василија Острошког у Источном Сарајеву).
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
