Јован Чуданов чува сјећање на банатске добошаре

КИКИНДА - Све до половине прошлог вијека, главне вијести у војвођанским мјестима преношене су уз звук бубња на сеоским раскрсницама, гдје су добошари објављивали општинске одлуке, подсјећали на обавезе, али и преносили важне локалне информације.

Били су претече савремених локалних медија, брзи, јасни и свима доступни. Прије него што су радио, телевизија и интернет преузели примат у информисању, глас власти и народа ширио се уз звук добоша.

- Добошари су јављали од државних до локалних вести, све што се тицало локалних власти, па све до, модерним речником речено, малих огласа - појашњава Кикинђанин Јован Чуданов, који везу са родним крајем и његовом традицијом никада није прекинуо.

Већ деценијама сакупља грађу о банатским добошарима и чува успомену на вријеме када се за вијест није кликало, већ излазило на шор.

- Добошари су ми остали у сећању из детињства. Сматрао сам да су неправедно запостављени, а они су у ствари били институција, званично државни службеници - истиче Чуданов.

Прича да су се добошари као општински службеници појавили још у 16. вијеку и били важна спона између власти и народа.

Од "Ахтунг, Ахтунг" до малих огласа

Обавјештења су започињали ријечима "Даје се на знање!". У Шајкашкој су неки добошари обичавали да узвикују: "Чујте и почујте!", "Сваком се јавља…", "Сваком се газди даје на знање…". У вријеме њемачке окупације добошар је најављивао злогласним повиком: "Ахтунг, Ахтунг! Ес вирд бекант гегебен!" ("Пажња, пажња! Даје се на знање!"). Овакво оглашавање добро нам је знано из култне телевизијске серије "Салаш у Малом Риту", емитоване седамдесетих година прошлог вијека.

- Добошар би ишао од ћошка до ћошка и застајкивао лупајући дрвеним палицама у добош који му је стајао обешен о раме, како би скренуо пажњу да се становништво окупи око њега не би ли чули нова обавештења. Потом би на сав глас узвикивао: Даје се на знање, обавештавају се грађани... А објављивало се све и свашта, од државних наређења до плаћених малих огласа. Читање су завршавали једноставним "Јављено", али и шаљивим "Ко је чуо чуо, ко није је...  (ју извинте) у уво" - прича Јован.

Додаје да су добошари припадали најнижим слојевима државне службе и имали међу најмањим платама у управи, па су додатну зараду често остваривали објављивањем приватних огласа мјештана. Имали су, такође, и дужност узбуњивања становништва у случају пожара.

Добијали су наредбе које је требало да прочитају народу, а ако нису били писмени, учили су их напамет. Таква пракса задржала се до почетка 20. вијека, када је писменост постала обавезан услов за обављање овог посла.

Глас који заглуши трећи рогаљ

Добошар је, прије свега, морао да има снажан и продоран глас. У листу "Бранково коло" из 19. вијека записано је да прави добошар мора имати "таку гласину, да се онај на трећем рогљу мора ухватити за уши, да не оглуви". Али глас није био једина важна особина. Добошар је морао бити и "тувљив", односно памтљив, како би могао да запамти текст обавјештења.

Према ријечима Чуданова, најомиљенији су били они који су сувопарним и бирократским наредбама знали да додају понеку шалу или досјетку.

- На цени су били они који су сувопарним и бирократски сроченим наредбама додавали и покоју шалу, да би задржали пажњу и олакшали им да вест упамте. А најпопуларнији су међу народом били добошари вешти да наредбу преточе у стихове - рекао је Чуданов.

Да је у свему томе било простора и за хумор, свједочи анегдота из Сакула.

- Један добошар купио је ћерки кућу, али се она удала за једног распикућу, због чега су двије породице биле у завади. Да би зет наудио тасту добошару, платио му је оглас који је овај морао да прочита, али је додао и нешто своје: "Мој зет Бузаков продаје земљу и кућу у вечито, а шта ће после, знаће их мамина" - уз смијех прича Јован.

На сјеверу Баната данас више нема добошара, али су остале приче и сјећања. Да та традиција не би била заборављена, брине се Јован Чуданов, носилац мајсторског ПЧЕС-иног писма. Добитник је бројних међународних награда за добошарење, наступио је и на почетку "Евровизије" када је одржана у Београду, а његово оглашавање уврштено је и у спот емитован у Лондону. Написао је и монодраму "Јоца добошар", коју је извео око 50 пута и са њом освајао публику и жири на бројним такмичењима и фестивалима.

Отишло на добош

Појава добошара на кућним вратима у најчешћем броју случајева значила је да ће бити прочитана објава о јавној продаји имања ради извршења судске наплате пореза. За имање које је на тај начин било изгубљено за власника  говорило се да је "отишло на добош." Овај израз преживио је до данашњих дана, с том разликом што се умјесто добошара дужницима у 21. вијеку на вратима појављују извршитељи.

Наредба о кожи и ракији

У књизи "Даје се на знање - јављено", архивисткиња Љубица Будаћ, наводи и наредбу коју је добошар из Мокрина прочитао 1941. године.

- Пошто ђонова од коже нема у довољној количини, упозорава се грађанство да сваки по могућству штеди своје ципеле и да остави само за нарочите случајеве, као за сватове, путовања и томе слично. У кући имају се употребити ципеле са дрвеним ђоновима или пак папуче, а у дворишту и за ружно време кломпе - саопштио је окупљеном народу.

Годину касније, у ратним околностима, грађанству је дато на знање "Сваки онај ко има шљива мора кувати пекмез, а не пећи ракију", те да се и од грожђа може кувати пекмез "који је врло хранљив."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.