Јелена, дјевојчица која живи сама

Јелена Аврамовић има 12 година и већ двије године живи сама у подстанарској собици, а како би јој школа била ближе.

Самоћа је константа у животу Јелене Аврамовић, 12-годишњакиње из Шћепанице, села на обронцима планине Јадовник у југозападној Србији.

Као једно од двоје дјеце у цијелом региону Јадовника, Јелена је двије године била једини ученик у подручној – четверогодишњој школи у Горњим Страњанима, удаљеној седам километара од њене куће.

Срећа јој се мало насмијешила када је кренула у трећи разред, јер јој се тад придружило и друго дијете – њен млађи брат Горан, с којим је двије године дијелила разред.

"Тада је било лепо, имала сам се с ким дружити. Горан је био први, а ја трећи разред, онда ја четврти, а он у други, а уствари смо били у истом разреду и имали исту учитељицу", присјећа се Јелена, пише Ал Џазира.

Разред пун дјеце

Јеленин отац Благоје, каже како је на Јадовнику више дивљих животиња него људи, које су често његовој дјеци биле једини пријатељи.

"Зна бити дана и дана да никог на целом Јадовнику не сретнете. Тешко је децу одгајати у таквој средини", жали се Благоје.

Данас његова кћерка живи у Бродареву, градићу испод Јадовника, у којем је наставила основну школу, а будући да је скоро па немогуће да у једном дану стигне од своје куће до школе на наставу и потом се врати.

Иако је сретна што је коначно дошла у разред пун дјеце, у учионицу у којој се чује граја, а дјеца се на великом одмору играју са дјецом, а не са цукама или замишљеним пријатељима, она је поново усамљена.

Јелена од своје 11. године, односно од дана када је кренула у пети разред основне школе, живи сама, као подстанарка у једној собици у Бродареву, а за коју њени родитељи мјесечно плаћају 30 евра плус рачуне за струју и воду.

Станодавац Симо Вранић, прича како је она вјероватно најмлађи подстанар од Пријепоља до Ужица, али и – најмирнији.

"То се дете живо не чује. Звали смо је да дође код нас, да се поигра са нашом унуком, да једе, али никад не дође. Чим се заврши школа, она уђе у собу и више не излази. Рекао сам јој да се навече не закључава, јер ко зна шта се може десит, па да јој можемо притрчати", прича Симо.

На почетку хладна собица, убрзо се угријала од ватре што је бубњала у малој пећи.

Јеленина подстанарска соба скромно је намјештена стварима које јој је са села донио отац.

Кауч, витриница за гардеробу, сто са столицом, телевизор и пећ на дрва – употпуњују ентеријер у којем Јелена проводи своје дјетинство.

Планови за будућност

Она нема компјутер, таблет, Фацебоок профил, нема нити иједну једину играчку… Али ни због тога се не жали.

"Имам телевизор и није ми досадно. Кад не гледам телевизор, учим, читам лектиру", каже тихо.

Иако јој је само 12 година, ова дјевојчица каже да се не плаши сама спавати у соби, нити се жали на самоћу. Уствари, она се не жали ни на шта. Ни на то што се буди у хладној соби, па сама ложи ватру, што се сама храни, сама се брине за своју гардеробу, сама савладава тешко школско градиво…

"Тата ми донесе дрва, донесе ми лекове кад сам болесна, нешто хране, а углавном купим себи у граду - некад питу, некад кифле", каже и показује вреће са исцијепаним дрвима и два сирупа на столу.

Вели да су њене другарице били изненађене кад је рекла да сама живи, па су у почетку навраћале да виде њену собицу.

"Дошле су из знатижеље, мало ту биле и отишле", каже она.

Станодавац Симо додаје како његово двориште оживи када дође Јеленин брат.

"Кад је Горан ту, он само тутња двориштем и све је весело", каже он.

По Јелену викендом долази отац и одводи је кући у Шћепаницу. То су за за њу најсретнији дани – јер поново буде с братом и мамом, која, како каже, по цијели дан ради на њиви и око стоке.

Присјећа се једног викенда кад није могла отићи кући јер су у школи надокнађивали дане за празнике и почиње плакати – тихо и стидљиво.

Али, брзо обрише сузе и прича о плановима за будућност.

"Идуће године ће ми доћи брат, јер и он креће у пети разред па мора овде ићи у школу", каже, док јој смијешак титра на лицу.

Јелена планира након основне, уписати средњу школу у Ужицу, а потом и факултет.

Док прати госте, као што одрасли прате госте на вратима, и Јелена застане на прагу, ухвати за кваку на вратима и прича дуже него што је причала док смо сједили.

Каже да јој је жеља завршити школу за учитељицу, а онда се запослити у школи и то оној која има разреде - пуне дјеце, а онда затвара врата и враћа се у своју подстанарску собицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.