Фото: Хаг: Доживотне или ослобађајуће?
Хаг - Тужилаштво Хашког трибунала тражи доживотне казне за Шаиновића, Павковића, Лукића и Лазаревића док они одбацују кривицу за злочине на Косову 1999. године.
Тужилаштво је затражило да се одбаце жалбе Николе Шаиновића, Небојше Павковића, Сретена Лукића и Владимира Лазаревића и да им се изрекне најтежа казна, доживотни затвор, због злочина почињених на Косову у првој половини 1999. године. Њих четворица су, с друге стране, у обраћању судијама Хашког трибунала негирали своју кривицу за злочине у покрајини.
Тужилаштво сматра да су казне од по 22 године затвора за Шаиновића, Павковића и Лукића, и казна од 15 година затвора за Лазаревића, "у потпуности неадекватне" и да "не одговарају тежини злочина и учешћу оптужених у њима".
"Жалбено вијеће треба да одбаци жалбе и у знатној мери повећа казне за сваког од оптужених. Веће би требало да изрекне најтеже казне које допушта Статут овог Међународног суда", рекао је тужилац Питер Кремер посљедњег, петог дана жалбене расправе у предмету "Шаиновић и други".
Најтежа казна предвиђена Статутом трибунала је казна доживотног затвора.
Шаиновићев бранилац Тома Фила критиковао је тужилаштво јер је, на основу истих доказа, у две фазе поступка, тражило различите казне.
"То није коректно, није професионално, ни колегијално, нити је у складу са нашом обавезом да служимо правди", истакао је Фила.
Он је подсјетио да је, на крају првостепеног суђења, тужилаштво за Шаиновића тражило казну од 20 година затвора и закључио да никада у својој дугугодишњој пракси браниоца у трибуналу није видио да се улаже жалба на изречену казну која је оштрија од оне која је затражена, а онда се тражи још строжа казна.
Фила је указао и на то да се тужилац није жалио на ослобађајућу пресуду бившем предсједнику Србије Милану Милутиновићу, за кога је била затражена казна од 20 година затвора.
"У вријеме подизања оптужнице, која се нажалост односи само на Србе, били су оптужени и Слободан Милошевић и министар унутрашњих послова Влајко Стојиљковић. Милошевић је умро у притворској јединици пре доношења пресуде, Стојиљковић је извршио самоубиство, Милутиновић је ослобођен оптужби и од свих одговорних остао је само Шаиновић", рекао је Фила.
Одбрана сматра да "све што је урађено, сада иде на Шаиновицева леђа" и подвлачи да "не може потпредседник Владе да све зна, а председник државе нема појма".
Тужилаштво је у својој аргументацији изнело да је у првостепеној пресуди направљена грешка када је, у случају Шаиновића и Лукића, "пропуштено да се закључи да је сексуално насиље почињено са дискриминаторном намјером да се изврши прогон".
Оптужба сматра да су они "могли да предвиде да ће доћи до сексуалног деликта у склопу удруженог злочиначког подухвата" принудног расељавања албанског становништва.
Тужитељка Мишел Џарвис је указала да је претресно веће потврдило да је доказано 11 инцидената, али да постоје докази о још око 50 сексуалних деликата. Првостепено вијеће се сагласило да су се у априлу и мају 1999. догодила три случаја силовања у Приштини, али не и да је тужилаштво доказало да су она почињена "с дискриминаторном намером да се изврши прогон". Џарвисова је истакла да је "све што се жртвама догодило било повезано с њиховом националном припадношћу".
Тужилац Питер Кремер је рекао да је претресно веће навело да су "бомбардовање NATO и активности Ослободилачке Војске Косова (ОВК) представљали фактор компликованости ситуације 1999". Он је поновио да су свjедоци изјављивали да нису напуштали Косово због бомбрадовања, већ да је разлог било "насиље власти Србије и СР Југославије".
Поводом примjедаба одбране да тужилаштво није навело ниједан озбиљан разлог да затражи повећање казне за четворицу оптужених, Кремер је рекао да је "била затражена казна од 20 година до доживотног затвора, уз претпоставку да се утврди кривица".
Четворица бивших политичких, војних и полицијских званичника Србије и СРЈ негирала су, с друге стране, своју кривицу за злочине на Косову 1999, за које су неправоснажно осуђени на казне затвора од 15 година до 22 године.
Обраћајући се вијећу, на крају претреса, Шаиновић је рекао да се изјаснио да није крив у односу на оптужницу која је искривила стање у његовој земљи. Он је истакао да су стране оспориле поједине дијелове првостепене пресуде, али да "нико није оспорио да је Србија у доброј намери ушла у преговоре у Рамбујеу и да није крива за њихову пропаст".
Генерал Павковић је судије подсјетио на своју војничку каријеру, истичући да је почео да је гради прије него што је упознао Слободана Милошевића. Павковић је рекао да му, за вријеме боравка на Косову, док је био командант Треће армије Војске Југославије, никада нису издали наређење ни генерал Момчило Перишић, ни Милошевић, ни Шаиновић.
"Од Шаиновића не бих ни прихватио наређење, а када би ме неко питао због чега је он овде, не бих знао да кажем", рекао је Павковић.
Он је нагласио да "климу терора на Косову нису произвеле снаге безбједности СРЈ, већ терористи ОВК".
Генерал Лазаревић осврнуо се на "чињенични контекст" сукоба, указујући на жртве које је NATO изазвао током бомбардовања СРЈ.
Полицијски генерал Сретен Лукић изразио је жаљење "за сваком, посебно цивилном жртвом сукоба и због патњи грађана на Косову".
Лукић је рекао да на Косово није отишао својом вољом, већ по сили закона, да су послови које је тамо обављао били прописани уставом и законом и да је увијек тражио заштиту цивила и покретање поступака против починилаца злочина.
Он је подсјетио да је 2001. покренуо истрагу о масовним гробницама у Србији.
"Све што сам радио било је у функцији заштите грађана и никада нисам правио разлику између Срба и Албанаца. Нисам починио ниједан злочин и нисам помагао и подржавао злочине. За удружени злочиначки подухват сам сазнао из оптужнице и никада нисам знао за план протеривања Албанаца. Нико ми то није наредио, а да јесте, не бих то прихватио", изјавио је Лукић.
Коначну пресуду Шаиновићу, Павковићу, Лазаревићу и Лукићу, Трибунал ће изрећи накнадно.
Шаиновић, Павковић и Лукић су првостепеном пресудом били означени као кључни учесници "у заједничком злочиначком подухвату" насилног протеривања стотина хиљада албанских цивила с Косова од марта до јуна 1999, чији је циљ била - како је тврдила и оптужба - "промјена етничке равнотеже ради задржавања српске контроле" над покрајином.
Они су проглашени кривим по свих пет тачака оптужнице - за присилно премјештање, депортације, убиства и прогон албанског становништва с Косова.
За помагање и подржавање депортације и присилног премјештања проглашени су кривим генерали Ојданић и Лазаревић.
На пресуду су се жалили сви осуђени, али и тужилаштво. Генерал Ојданић недавно је повукао жалбу, прихватајући налазе из првостепене пресуде и казну, а затим је, у његовом случају, од жалбе одустало и тужилаштво.
Оптужени Шаиновић и Ојданић су у притвору Трибунала од прољећа 2002, када су се добровољно предали. Пошто ће му ускоро истећи двије трећине правоснажне казне, генерал Ојданић има право да затражи пријевремено ослобађање.
Генерали Павковић, Лазаревић и Лукић добровољно су се предали суду 2005.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.