Гротеска о хашкој правди кулминира са Шешељем

У Схевенингену су смрт и болест притвореника постали редовне појаве праћене полуциничним објашњењима портпарола МКСЈ.

Иако је Српска радикална странка саопштила да је Војислав Шешељ прекјуче оперисан (Милорад Мирчић каже да је у питању тумор дебелог црева које је „скраћено за 30 сантиметара"), Хашки трибунал и даље одбија да било шта каже о здравственом стању притвореника који је већ једанаест година затворен у Схевенингену. Магдалена Спалинска, представница за штампу у Хагу, каже да је информација о здрављу „повјерљива" и да је не може износити док их не овласти оптужени, док је Шешељ изнио податке о свом стању послије операције, које трибунал „не може ни да потврди ни да оповргне".

Случај тешко обољелог Шешеља (Мирчић каже да не зна је ли ријеч о малигном или доброћудном тумору) већ се и по ходницима Хашког трибунала помиње као нови доказ да је прича о хашкој правди постала гротескна. Док се у Србији распреда о оцјени Уставног суда да су вишемјесечни притвори противни највишем правном акту земље, тешко је заборавити да Шешеља у притвору држе једанаест година, а предсједник тог суда ни Савјету безбједности УН прије неку недјељу није знао да каже када би могла бити донесена макар првостепена пресуда.

Прошло је осам година откако је загребачки професор Жарко Пуховски, коментаришући смртне случајеве и здравствене проблеме хашких притвореника, примијетио како би се слична стопа морталитета у било ком затвору на Балкану гдје робијају политички затвореници сматрала веома сумњивом и истраживала у присуству међународних комисија. У међувремену су у Хагу смрти и болести притвореника остале такорећи нормална појава.

Прије три године портпаролка Хашког трибунала Норма Јелачић је у опширном чланку у „Времену" образлагала како притворска јединица има „савремену амбуланту, једног љекара опште праксе и двије медицинске сестре" и да је Притворска јединица Уједињених нација заправо прилика да се код притвореника „дуго запостављена здравствена стања ублаже редовном љекарском његом, третманом, здравијим начином живота и уравнотеженом дијетом". Нема краја цинизму кад при томе додаје да „готово половина притвореника на МКСЈ пуши, више од 56 има прекомјерну тјелесну тежину, а 35 процената се сматра клинички гојазним". Ово је написала када је прије три године Шешељ оболио од срца, а тада је већ био у Схевенингену читавих седам година.

Додала је да многи међу притвореницима остају ту због „комплексности" њихових предмета „и по неколико година", али „Притворска јединица је поносна... што пружа здравствену његу највишег квалитета".

Да је стварност другачија говорили су притвореници када им се год за то пружала прилика. Биљана Плавшић причала је у интервјуу „Политици" како је у Схевенингену сањала да се докопа ћелије са „правим малим прозором" који се негдје око таванице отварао на косину. Таквих неколико соба биле су резервисане за генералско одјељење. Слободан Милошевић тражио је и првих година суђења да се у зимском периоду послијеподневне сесије укину, како би могао да шета по затворском дворишту и удахне свјеж ваздух, у вријеме које је за ваздух предвиђено.

Сем што су дебели, остарјели и пуше, што су стекли лоше навике док су се крили или живјели на Балкану, портпаролка која се и данас налази на том мјесту не види никаквог разлога да се људи који леже у затвору по седам, осам или 11 година, разболе.

Многи су чекајући пресуду тешко обољели, или ту окончали живот. Осим Слободана Милошевића, који је у Хагу патио од срчаног обољења, Славко Докмановић се објесио у ћелији у ноћи између 28. и 29. јуна 1998, мјесец дана прије смрти Милана Ковачевића. Бивши градоначелник Вуковара био је оптужен за злочин у Овчари и дочекао је крај суђења, али не и пресуду. Докмановић је на суђењу говорио да је „сломљен човек", а његов адвокат Тома Фила је тврдио да је његов брањеник у тешкој психичкој кризи. Како то нису примијетили љекар опште праксе или двије сестре у амбуланти? Поготово што је Докмановић и прије тога покушао самоубиство.

Само недјељу дана прије него што је 5. марта 2006. преминуо Слободан Милошевић, који је упорно тражио лијечење изван затвора, у својој ћелији се објесио Милан Бабић, некадашњи предсједник Републике Српске Крајине.

Хаг носи на души и генерала Ђорђа Ђукића, који је пуштен из притвора због лошег здравственог стања, да би умро непун мјесец дана послије тога од карцинома у поодмаклој фази. Исто се десило са начелником Генералштаба Војске Републике Српске Момиром Талићем, који је умро убрзо након што је пуштен на лијечење.

Списак тешко обољелих којима није на вријеме и на адекватан начин пружена љекарска помоћ сувише је дугачак и за одржање добре репутације неког балканског затвора, а камоли притворске јединице Уједињених нација коју су звали хотелом са пет звјездица. За то вријеме функционерка Хашког трибунала пореди вријеме чекања на здравствену услугу грађана у земљама бивше Југославије са брзим интервенцијама које се пружају хашким притвореницима. Није нелогично питање да ли би се овакав портпарол дуго задржао на свом положају у било ком суду, осим хашког?

Радикали тврде како се Шешељ од операције успјешно опоравља, а за то вријеме новоименовани судија у вијећу које му суди каже да ће одмах послије празника да отпочне са прегледом око 18.000 страница транскрипта са досадашњег суђења и стотина и стотина сати видео-записа. То ће, како је процијенио, највјероватније трајати шест мјесеци. За то вријеме ће се ваљда и Шешељ опоравити. И онда слиједи кулминација хашке гротеске: изрицање пресуде – крајем сљедеће године. Ако све буде ишло по хитном поступку, и опоравак и брзо читање, Шешељу ће бити пресуђено послије 12 година притвора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.