Годишњица присаједињења Војводине Србији 1918.

НОВИ САД – Одлуком Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање у Новом Саду на данашњи дан 1918. године проглашено је присаједињење Војводине Краљевини Србији, јавио је Танјуг.

Био је то врхунац вековних тежњи Срба с обје стране Саве и Дунава ка уједињењу и стварању јединствене националне државе која би обухватила највећи дио српског народа.

Одлука о присаједињењу Србији донесена је вољом огромне већине Срба Срема, Баната, Бачке и Барање, али прије свега она је била плод херојских побједа српске војске, од Првог балканског рата 1912. до кулминације у јесен 1918.

Пошто је Српска војска средином септембра 1918. пробила Солунски фронт, услиједио је брзи продор српских и савезничких трупа на сјевер, прије свега с циљем ослобођења Србије, а такође и земаља насељених Србима и другим Јужним Словенима на простору дотадашње Аустро-Угарске, у складу с раније прокламованим ратним циљевима.

Као посљедица тешког војног пораза, односно распада Солунског фронта, Бугарска је капитулацију потписала 29. септембра, Турска 30. октобра, а затим и Аустро-Угарска 3. новембра. Када је недјељу дана потом, 11. новембра, и Њемачка потписала примирје, био је то крај Првог свјетског рата.

Поједини дијелови Двојне монархије претходно су прогласили отцјепљење, као Чехословачка 28. октобра, а у Загребу је 29. октобра проглашено стварање тзв. Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која никада није заживјела. Представници Румуна су 18. октобра прогласили самоопредјељење, а 3. новембра преузели су власт на простору Трансилваније.

Српска војска тријумфално је ослободила Београд 1. новембра 1918. Панчево је ослобођено 8. новембра, 17. данашњи Зрењанин, тада Бечкерек, од 1935. Петровград, по краљу Петру И Ослободиоцу, као и Кикинда. Нови Сад је ослобођен 8/9. новембра, Сомбор и Суботица 13. У Сомбору је претходно основано Народно вијеће Срба и Буњеваца, а у Суботици Буњевачко-српски народни одбор. Барању је српска војска ослободила 14. новембра.

Засједање Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање 25. новембра 1918. одржано је у здању новосадског хотела „Слобода”, који је у то вријеме био „Гранд хотел Мајер”.

Скупштини је присуствовало 757 посланика изабраних у свим дијеловима Војводине у складу с прогласом Српског народног одбора од 17. новембра. Био је предвиђен избор једног посланика на хиљаду грађана. Међу посланицима је било 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин,  шест Нијемаца, три Шокца, два Хрвата и један Мађар. Међу посланицима налазило се седам особа женског пола.

Скупштину је, као најстарији посланик, отворио прота Јован Храниловић, иначе унијатски свештеник, пјесник и новинар. Засједање је водио др Игњат Павлас, адвокат, познати српски национални радник.

Уз Павласа најистакнутију улогу имао је Јаша Томић. Управо Томић је прочитао одлуке Скупштине којима је проглашено присаједињење Војводине Краљевини Србији.

Присуствовала је и делегација Сремаца који су претходног дана у Руми, под руководством Жарка Миладиновића, на Великом народном збору прогласили припајање Србији. Збор је сачињавало приближно 700 посланика разних крајева Срема.

Тада су донесене и одлуке о образовању локалних органа управе. На чело покрајинске владе, назване Народна управа за Банат, Бачку и Барању, изабран је др Јоца Лалошевић, а Великим народним савјетом, како је називана Скупштина, руководио је Славко Милетић.

Јаша Томић је тада далековидо одговорио на притисак из Загреба да све територије насељене Србима, Хрватима и Словенцима дотадашње Аустро-Угарске наступе заједно према Београду: „Ми најприје треба да обучемо српску кошуљу, јер нам је ближа, а тек онда да се заоденемо југословенским огртачем.”

Наглашавао је: „Србија овенчана славом из балканских и Првог свјетског рата и непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба скрпљена од дијелова Аустро-Угарске никако не могу бити равноправни чиниоци уједињења (…) Од срца ћемо у Југославију, али наш пут тамо води само преко Београда. Ако не нађемо у Југославији Србију и Црну Гору, немамо у Југославији што тражити!”

Коначно, посланици Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање у Новом Саду су тог 25. новембра 1918. једногласно одлучили да се Војводина присаједини Краљевини Србији, а да потом може слиједити шире југословенско уједињење.

Присаједињење је било плод вјековног сна војвођанских Срба за прикључење матици Србији.

Војвођански Срби никада нису прежалили укидање Војводине образоване 1848. на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, коју је бечки двор укинуо 1861. Формални назив од 1849. био је „Војводство Србија и Тамишки Банат”.

У Београду је убрзо потом, 1. децембра 1918, регент, потоњи краљ Александар Карађорђевић, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, како је гласио првобитни назив земље која је 1929. преименована у Краљевину Југославију.

У складу с новом управном подјелом, Војводина је тада постала саставни дио новообразоване Дунавске бановине, са сједиштем у Новом Саду.

Највећи градитељски и општи успон Нови Сад дугује управо том периоду.

Саборци

Јаков Јаша Томић (1856–1922), новинар, плодан писац, политички првак војвођанских Срба, неформални насљедник Светозара Милетића, улогом на Великој народној скупштини у Новом Саду те 1918. доживио је врхунац патриотских циљева.

Његов саборац Игњат Павлас те 1918. био је потпредсједник Српског националног одбора и члан делегације која је у Београду тражила да српска војска најбрже могуће уђе у Нови Сад и Бачку.

Павлас је био адвокат, један од првака Соколског покрета у Бачкој, оснивач планинарских друштава, веслач, велики српски национални борац. Убили су га мађарски окупатори у Новом Саду, на Дунаву, јануара 1942.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.