Гаји свиње у подножју Гвозачких планина: Боља "фирма" од села му не треба

БАЈИНА БАШТА - Док многи млади након завршене школе и првог запослења одлазе из села у потрази за сигурнијом будућношћу, Вучић Вучићевић Вуле одлучио је другачије.

Послије завршене Средње саобраћајне школе, гдје је стекао звање возача, вратио се у своје родно село Гвоздац, са жељом да остане на земљи на којој су живјели и радили његови дједа, бака и прадједа.

На неколико хектара породичног имања, у подножју Гвозачких планина, Вуле заједно са родитељима полако гради своју пољопривредну причу. Бави се сточарством, обрађује земљу, гаји малину, а планира да прошири производњу и да у будућности развије и прераду меса. За њега село није само мјесто гдје је рођен, већ начин живота и прилика да од онога што су му преци оставили направи своју будућност. Посебно мјесто на имању заузимају свиње расе моравка, аутохтоне српске расе која је посљедњих година све траженија. Вуле их је, како каже, одабрао управо због њихове отпорности, природног начина узгоја и потражње на тржишту.

- Ја сам се определио баш за село, јер сматрам да без села нема ништа. Са села све креће и мислим да човек може лепо да живи ако ради, ако је упоран и ако зна шта хоће. Запатио сам моравке јер је то аутохтона раса свиња, српска свиња, коју су наши преци, деда, баба и прадеда, држали по баштама. То је нешто што је наше и волео бих да сачувамо ту традицију, али и да од ње направимо озбиљан посао - каже млади Вучић.

Пољопривредом је почео да се бави прије неколико година, а план му је да до краја године број грла повећа на око 35. Како наводи, интересовање за моравку расте, а додатни подстицај представљају и државне субвенције намијењене пољопривредницима.

- Моравка је веома отпорна и није захтевна када је реч о исхрани, а све је траженија. Држава даје субвенције и подстицаје, што нам много значи када желимо да повећамо производњу и унапредимо домаћинство. Волео бих да једног дана не останемо само на узгоју, већ да имамо комплетан процес, од свиње до готовог производа. Држава даје велике субвенције, које су нама од великог значаја - објашњава Вучићевић.

Овај млади пољопривредник већ размишља неколико корака унапријед. Планира да се бави прерадом меса, сушењем производа, али и да прошири услуге које већ пружа мјештанима.

- Планирам да проширим производњу и да почнем озбиљније да се бавим прерадом меса, да сушим месо и правим производе који би могли да се понуде купцима. Већ сада вршим услужно клање, печење и ређење, јер сам дете са села и гре'ота би била да не знам сеоске послове. Све што могу да научим и урадим својим рукама, мени је задовољство - каже Вуле.

Поред свиња, Вучићевићи се баве и производњом малина. Вуле, заједно са родитељима, тренутно има око 30 ари малињака, али је план да се површина ускоро прошири на пола хектара.

За младог домаћина, међутим, пољопривреда није само рачуница и зарада. Она је дио породичне традиције и начин да остане везан за своје коријене.

- Мени боља фирма од села не треба. Моји деда, баба и прадеда живели су од села, па зашто не бих и ја? Наравно да није лако и да има много посла, али мени то не представља проблем. Када видим да нешто што сам засадио или одгојио напредује, знам да мој труд има смисла и то ми даје додатну мотивацију да наставим - рекао је Вучићевић.

Ипак, живот на селу носи и проблеме. До асфалтног пута Вучићевићи имају око 700 метара, али је макадам у лошем стању, нарочито током зиме. Велики успон и две оштре кривине додатно отежавају прилаз имању, па би уређенији пут за породицу представљао велику помоћ.

- Нама би бољи пут много значио. Када треба да довеземо или одвеземо робу, када је зима, снег или киша, није лако проћи. Ако будемо ширили производњу, правили рибњак, садили воће и повећавали број стоке, биће нам још важније да имамо нормалан прилаз имању - објашњава он.

Иако је тренутно запослен у једној фирми у Бајиној Башти, његова дугорочна жеља је јасна, да се потпуно посвети имању и пољопривреди.

- Сада радим и ван села, али план ми је да једног дана могу потпуно да се посветим свом домаћинству. Не очекујем да ће све преко ноћи да се промени, нити мислим да је пољопривреда лака, али ако човек има циљ и ако је спреман да ради, мислим да може да направи нешто добро. Желим да останем овде и да од овог имања направим причу од које може да се живи -каже овај млади пољопривредник.

А када заврши све сеоске послове, Вуле пронађе времена и за оно што нема много везе са њивом и шталом. У слободно вријеме пише пјесме, а неке од њих објављене су и у збирци Основне школе "Стеван Јоксимовић" у Рогачици. На весељима воли да узме микрофон и запјева.

Вјерује да село није прошлост, већ прилика. Са родитељима уз себе, неколико хектара земље под ногама и много планова у глави, полако гради живот који је сам изабрао, живот на селу, од свог рада и на својој земљи.

Дједово име, понос родитеља

Много пажње усљед актуелних политичких дешавања, привлаче име и презиме овог вриједног младића - Вучић Вучићевић. Наиме, Вуле је име добио по свом дједу. На имању у Гвозцу живи са родитељима и сестром, док је друга сестра удата и живи у Београду, а брат је остао у Ужицу, гдје ради.

Највећа подршка младом домаћину су родитељи, Милан и Миленка. Отац каже да је сину помагао колико год је могао и да је поносан што је одлучио да се бави пољопривредом. И Миланка не крије радост због његове жеље да остане на породичном имању.

- Борила сам се за своју децу и поносна сам на све четворо. Свима сам дала диплому у руке и желела сам да буду вредни и поштени људи - каже мајка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.