Драгачевске ткаље његују традицију: Без ћилима није било ни удаје

ЧАЧАК - Новим генерацијама име Рајке Боројевић можда не значи пуно, али она је била хероина свог времена. Њено име остаће уписано у историји као оснивачице прве Задруге жена у Југославији.

Да се лик и дјело Рајке Боројевић бар у Србији не забораве, побринуле су се вриједне Драгачевке које су основале удружење у селу Доњи Дубац носећи њено име. На тај начин преносе традицију на генерације које долазе.

- Основале смо удружење у знак сећања на Рајку, јер је она, када се 1952. године вратила у Драгачево, окупила жене и направила прву радионицу, учећи их како да кувају, ткају и воде бригу о деци. Основала је и женску задругу која се бавила ткањем и тако је женама обезбеђивала додатну зараду - рекла је предсједница удружења "Рајка Боројевић" Ана Станишић.

Додаје да је договор био да жене у Сирогојну плету џемпере, а у Драгачеву ткају ћилими и други производи. У задругу је било укључено чак 800 жена.

- Данас само две жене знају да ткају и обе имају преко 80 година, тако да ако нешто не предузмемо, знање ће нестати - рекла је Станишићева.

Прије више од пола вијека у Драгачеву су жене ткале завјесе, ћебад, ћилиме, штофове за одијела, стазе и много тога. Ти производи су продавани широм свијета, а радови су учествовали на многобројним изложбама, чак су стигли и до Јапана. У Доњи Дубац су долазиле и Јованка Броз и Јелисавета Карађорђевић да виде рукотворине вриједних драгачевских ткаља. Сада Ана и њене колегинице желе да врате бар дјелић тог славног времена. Почетак рада удружења био је тежак, али сада им се јавља све више жена.

- Једна прави плетене играчке, друге плете чарапе и џемпере. Набавили смо стари разбој да бисмо покренули школу ткања и анимирали децу и омладину. Ако знање не пренесемо са старијих генерација, занат ће заувек нестати, као и већина других заната у селу - јасна је ова Драгачевка.

Посебно мјесто у драгачевској ткачкој дјелатности заузимали су аутентични ћилими. Они су били дио мираза и без тога у неко давно вријеме дјевојка није могла ни да помишља на удају. Управо такве ћилиме данас од заборава чувају чланице удружења.

- Овај ћилим, који смо сачувале, стар је око 90 година и већ је био припремљен за бацање. За израду једног ћилима требало је од седам до десет дана сталног рада, најчешће зими и ноћу, јер су жене преко дана имале обавезе на селу. Две жене које данас знају да ткају су Марија Доле Гогић и Дмитровић Милева, које су радиле у тадашњој Задрузи жена - прича Станишићева и показује још један антиквитет, плетено ћебе које је радила њена покојна стрина, старо 50 година.

- Такве ствари данас више не могу да се нађу, ово је уникат. Добили смо га од наше чланице и једног од оснивача удружења, а данас су ми јавили да је преминула. Ову дивну успомену чуваћемо генерацијама - казала је она.

Задруга

Ана Станишић је казала да је задруга у Доњем Дупцу оронула.

- Чекамо  надлежне за заштиту из Београда и подршку општине Лучани како бисмо покренули обнову и оживели простор као некада. У тој задрузи се налазе и јединствене фреске Бранка Шотре, рађене кречом, јајима, чађи и млеком, такав рад не постоји нигде више у Србији - каже Ана.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.