Четири Српкиње једини повратници у Ђаковицу

ЂAКОВИЦA - Четири Српкиње које су током мартовског погрома 2004. године протјеране из Ђаковице, вратиле су се недавно у обновљени конак још увијек потпуно разрушене ђаковичке православне цркве Успење пресвете Богородице.

Полексија Кастратовић (73), Надежда Исаиловић (80), Белка Мијовић (80) и Васка Перић (62), данас су једине Српкиње у Ђаковици, метохијском граду у којем је до 1999. године живјело више хиљада Срба.

Повратнице истичу да су се вратиле уз свесрдну помоћ владике Теодосија и братства манастира Високи Дечани, у којем су биле смјештене након протјеривања.

Све четири кажу да су задовољне што су се вратиле у свој град и да се надају да ће још ове године бити обновљена и православна црква у Ђаковици.

Црква, конаци и парохијски дом су разорени и спаљени марта 2004. Сада су конаци и парохијски дом обновљени, а око порте је изграђен нови оградни зид.

Повратнице, које непрекидно чува полиција, надају се такође да ће се у град вратити и Срби и Црногорци који су у избјеглиштву од 1999. године.

Полексија Кастратовић, која је у ђаковичкој цркви живјела 40 година, каже да монаси из манастира Високи Дечани стално долазе да их обиђу, да донесу све што им треба, да са оцем Иларионом обаве богослужење и да причесте повратнице.

Косовска полиција даноноћно чува ове четири жене и свако ко долази обавезан је да припадницима полиције, који су смјештени у порти конака, остави лична документа.

Повратнице причају да им полиција помаже у свему што им затреба.

Жао им је, међутим, што још нису крочиле "својом", Српском улицом, каја је одмах иза обновљеног зида.

- У тој улици су били наши преци и наше породице и у њој смо провеле цео свој век. Када негде идемо и када се враћамо, кола улазе у порту тако да улицу видимо само из аутомобила - прича Васка Перић.

Надежда Исаиловић наводи да је по доласку ишла код градоначелника да се жали јер су комшије направиле сметлиште у обновљеној кући њеног покојног брата, у којој је и она раније живјела.

Она напомиње да је до 2004. године у братовљевој кући живјела под заштитом италијанског КФОР-а који је штитио и остале Српкиње које су живјеле у оближњој цркви у Српској улици.

- Због сталних провокација Aлбанаца мене су тада свакодневно, тих тридесетак метара од куће до цркве, пратили припадници КФОР-а - каже Исаиловићева.

Белка Мијовић, која је такође рођена у Српској улици у Ђаковици, са тугом напомиње да је остала сама, јер њени рођаци више нису међу живима.

Пошто више нема никога одучила је да свој дио породичне куће у Ђаковици завешта манастиру Високи Дечани.

Жеље

Све четири жене истичу да им је једна од највећих жеља да се у Ђаковицу врате и други Срби и Црногорци који су у избјеглиштву од 1999, односно од доласка међународних мировних снага на Косово и Метохију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.