Азиланти у Сјеници први пут видјели снијег

У бјегу од рата, брачни пар Сухел (18) и Бен Азир Сулејмани (19) побјегли су из куће у Медреси у Авганистану. Преко Сирије и Турске, стигли су до Сјенице, гдје им је нови дом Центар за азиланте. Једва смо преживјели хладноћу, каже муж који је супругу дио путовања чак носио.

Веза овог пара, налик на шпанску сапуницу, потиче из њихових школских дана у Медреси. Када су родитељима саопштили да ће се венчати, прешли су код младожење у кућу, али је млада морала да се одрекне сваког контакта са родитељима, који су били имућни и противили се ћеркиној удаји. Пошто је породица Сулејмани изузетно сиромашна, брачни пар се одлучио на одлазак.

"Нисмо могли да живимо у сиромаштву, а супруга није желела да се врати оцу. Нисмо имали шта да једемо, нисмо могли да наставимо школовање, нисмо имали перспективу. Једне ноћи смо се искрали из куће и побјегли", почиње причу младожења.

Превоз нису имали. До Сирије су стигли пјешице. Одатле у Турску. Врло мали део пута су прешли стопирајући, а затим опет пјешице. Када су ушли у Бугарску, ухватио их је снег.

"Прсти на ногама су почели да нам плаве. Сухел више није могла да хода. Морао сам да је носим. И тако смо ушли у Србију. У Србији најпре нисмо добро дочекани, гледали су нас као животиње. Али, од када су нас пребацили у Сјеницу, све је боље", у даху прича Бен Азир.

У Центру за азиланте у Сјеници је смјештено 69 азиланата. Највише њих је из Сирије, Еритреје, Египта, Авганистана, Сомалије и Нигерије. Хусеин Калиб (20) је због рата побегао из Сомалије.

"Убили су ми целу породицу. Желио сам само да побјегнем, није ми било битно где ћу стићи. Сада бих волио да из Србије одем у западну Европу. Нигдје нам није као у Србији, ко другачије каже – сигурно лаже. Имамо три оброка, Сјеничани нам доносе одјећу, безбедни смо", каже Калиб и додаје да је хладноћа једино на шта не може да се навикне.

"Навикао сам да је најнижа температура у Сомалији око 35 степени. Овдје је прије неко вече било чак минус 20. Снијег сам овдје први пут у животу видео. Нисам знао шта се дешава, мислио сам да неки папирићи падају са неба", кроз смјех прича Калиб.

Директор Центра за азиланте у Сјеници Бехудин Зекић каже да од 8. децембра, када су смјештени, није било ни најмањег проблема са азилантима.

"Свако вече се у 22 сата закључавају врата и гаси свјетло пред спавање. Излазак послије тога је забрањен. Сада чекају личне карте, без којих не могу да подижу новац који им шаље породица. Оброци су редовни. Данас за ручак, на примјер, имају супу и кувани купус. Фали нам веш-машина и мало више средстава за хигијену", напомиње Зекић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.