Преживјели хрватски планинари одлучили да проговоре о трагедији у Словенији!

Тројица планинара из Хрватске страдала су када их је у Словенији затрпала лавина. У групи је било седам особа, а четворица су успјела да се спасу. Миа, Тонћи, Бернард и Дубравко, преживјели планинари, одлучили су да проговоре о кобном дану.

Како су рекли за Слободну Далмацију, због погинулих пријатеља и њихових породица желе да се зна шта се тачно и како догодило.

– Управо због њихових породица желимо да се чује права истина. И због нашег Марија, искусног планинара – кажу и додају како су се појавиле поједине дезинформације.

Марио је, наводе, увијек пазио да сви имају одговарајућу опрему.

– Њему би ово што се говорило и писало било убитачно јер не би могао да поднесе да неко мисли да је он ишао главом без обзира, да су они на своју руку сами ишли горе по том времену, а да смо ми као паметни остали у дому. То нас је највише љутило и жалостило јер није било тако.

– У суботу ујутро кренули смо с паркинга с Покљуке према планинарском дому Водник. Горе смо ужинали, па се упутили даље према врху Триглава, односно према планинарском дому Планика, гдје смо направили мали одмор. Ја сам једини одустао од даљњег успона јер се нисам осјећао физички спреман. Они су одрадили врх, вратили се у дом око 19.30. Сједили смо до десет сати увече, вечерали, причали, шалили се и ишли на спавање – описао је Бернард.

Идуће јутро, нападало је више снијега него што се прогнозирало. Разговарали су с једним водичем који их је упозорио на дио стазе који због времена морају да заобиђу. Ходали су у колони пола сата.

– Нас седморо у размаку од 15 до 20 метара од првог до задњег. Враћали се доле према аутомобилима, кренули кући. Ту се догодила та лавина која је њих тројицу однијела у провалију, њих двоје је некако успјело да остане горе, шести и седми нису имали контакт с лавином – описују.

Миа је била друга у колони, а иза Марија:
– Сјећам се само да сам одједном осјетила ту лавину и да сам се укопала са штаповима и ногама, чекала да то прође... Осјетила сам тај снијег како се скупља на мени, како ме гура, али држала сам се цијелим својим животом да останем, да ме не однесе у смрт.

Тонћи је био трећи у колони, испред браће која су погинула:
– Захваљујући Дубравку. Да није било њега, ја данас не бих био жив. Ходали смо уз ту падину, он је одједном викнуо: „Лезите!“ Ја сам се инстинктивно спустио и осјетио да ми је тај снијег прешао преко главе и костију. Да он није викнуо, сад не бих с вама овдје разговарао.

Почели су да копају, али пријатеље нису пронашли. Схватили су да их је лавина однијела у провалију. Сакрили су се испод јелке и позвали помоћ. Недуго након прве, догодиле су се још три лавине.

– Догодило се одједном, није било звука, громљавине, као да си повукао један огроман прекривач преко њих, све се забјелило. То је једноставно пролетјело – рекао је Дубравко, који је био задњи у колони, за Слободну Далмацију.

Помоћ су чекали, кажу, четири сата и двије минуте. Наиме, спасиоци нису могли да дођу хеликоптером, само пјешке.

– Словенци су нам рекли да тежу акцију од ове нису имали задњих тридесет година. Након што су пронашли Марија, и њих је поклопила једна лавина, пета, једва су се извукли, прекинули су даљњу потрагу. И њихови животи су били угрожени.

Планинари су похвалили Словенце, али открили су једну ствар која им је тешко пала:

– Полиција нас је испитивала јесмо ли били у каквој свађи с погинулима. Морају то по протоколу, разумјемо, али у том моменту то нам је било ајме, баш тешко – рекао је Дубравко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.