Преузета колумна: Човјек кога се боји Хрватска

Томислав Карамарко ушао је у Санадерову владу као спасилац. Требало је да нас спаси од мафије која је брутално погубила Ивану Ходак, кћерку адвоката управо изрученог Владимира Загорца, а једини од кога нас је спасио био је перутави бескућник са запрешићког сјеника.

Требало је да нас спаси од атентатора и српских мафијаша, али једна таква група под носом му је разнијела Иву Пуканића и Нику Фрањића, а друга се уредно кокала и комадала по загребачким језерима.

Требало је да нас Карамарко спаси и од силоватеља с међународних потјерница, али један од њих ипак је успио да покупи 17-годишњу аутостоперку.

Требало је да чува новог предсједника републике, па га је овај у препирци око тјелохранитеља успио препознати као пријетњу.

Требало је да спријечи бијег оптуженика и осуђеника преко границе, па су му и Санадер и Кутле и Главаш свеједно збрисали пред носом.

Па ако "спасиоцу" Карамарку већ није спашавање ишло од руке, барем се успио у три године трансформисати у - пријетњу.

Послије Ивице Кирина и Берислава Рончевића министар је престао да буде предмет спрдње и умјесто тога постао извор бојазни. Најмање за мафијаше, атентаторе, силоватеље, криминалце и бескомпромисне тајкуне. Постао је пријетња управо за оне које је требало да "спасава".

- Томислав Карамарко најмоћнија је особа у Хрватској - изјавио је ових дана Славко Линић. "Он је човјек који контролише ову државу, богаташ који зарађује на злоупотреби своје функције, а ниједан од медија о томе не пише".

Партнерство за друштвени развој поднијело је УСКОК-у и кривичну пријаву против Томислава Карамарка.

И тако, мало-помало, годину по годину, овај "поштени десничар", полицајац с манирима, човјек флегматичне фаце и успављујућег гласа, онај који је годинама дрмао тајним службама, а сада дрма полицијом, израстао је у "апгрејдану" верзију Ивића Пашалића.

Не само зато што на сваком пропланку испира уста Фрањом Туђманом, већ и због тога што дрма репресивним апаратом, контролише медије, мистериозно се богати, благослови анонимне кривичне пријаве против опозиције, али и због тога што јача свој неформални утицај у владајућем ХДЗ-у.

Карамарко је завладао медијима, од приватних до јавних: дијелом захваљујући страху њихових власника, а дијелом из чистог интереса. Упркос медијској блокади у јавност полако капају подаци о Карамарковој имовини.

И баш попут Пашалића прије десетак година, и Карамарко се данас перципира као човјек изван система и поготово изнад њега. Сви га се боје и нико не жели да му се замјери.

Карамарко је, дакле, опасан. Само питање је колико дуго: је ли тек почео или је ово његов лабудов пјев?

Крај почетка или почетак краја?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.