Павелић и Лубурић на путу за Хрватску

Послије дугогодишњег трвења између конзервативне шпанске Народне партије, која на својеврстан начин баштини период Франкове владавине и социјалистичке Радничке социјалистичке странке, која се бори за уклањање свих симбола бившег режима и за потпуни отклон од франкизма, побједу су однијели социјалисти. Странка актуелног премијера Педра Санчеза, који је на нашим просторима познат и као један од блиских сарадника другог по реду високог представника у БиХ и креатора фамозних “бонских овлаштења” Карлоса Вестендорпа добила је подршку Врховног суда Шпаније, који је половином прошлог мјесеца одбацио жалбе Франкових потомака и тиме подржао измјене закона о историјском сјећању. Тим законом који се односи на Шпански грађански рат и режим након њега дефинитивно је потврђено да ће Франкови посмртни остаци бити измјештени из националног маузолеја.

Иако се закон не односи на друге особе сахрањене у овој земљи, поготово оне које нису учествовале у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. године, нити биле дио Франковог режима од завршетка тог рата па до 1975. године, до када је Франко владао Шпанијом, та одлука отворила је и питање шта ће бити са посмртним остацима бившег поглавника тзв. Независне државе Хрватске Анте Павелића, који је сахрањен у Мадриду и једног од његових најближих сарадника и команданта злогласног логора смрти у Јасеновцу Вјекослава Макса Лубурића, који почива на гробљу у шпанском градићу Каркаишент крај Валенсије.

Сама идеја да би посмртни остаци усташких поглавара у оквиру обрачуна шпанских власти са франкизмом могли да буду премјештени из те земље у Хрватску или у БиХ, јер су и Павелић и Лубурић родом из Херцеговине, узбуркала је духове и наишла на осуду противника историјског ревизионизма у Хрватској и БиХ, али и подгријала наду десничара у Хрватској да би могли да добију светилиште у властитој земљи.

Професор бањалучког Факултета политичких наука Ђорђе Вуковић каже да с обзиром на то да се повампирено усташтво вратило и распојасало у различитим облицима (кроз политичку реторику, селективну културу сјећања, историјски ревизионизам, спортско и музичко лудило, насиље над повратницима и туристима, итд.), за хрватску политичку јавност би суочавање са таквим изазовом као што је пренос посмртних остатака Павелића и Лубурића било коначно одређивање и прихватање дијагнозе о стању националне свијести и прилика да дефинитивно потврди или коначно рашчисти са злом никад упокојеног усташтва.

- Док се цивилизовани свијет на све начине бори да искоријени симболе на којима би могле да се оживе неонацистичке, неофашистичке, расистичке немани, наше комшије су деценијама, пред равнодушном европском јавношћу афирмисале оне идеје и личности којих би се стидјели сви народи - оцјењује Вуковић.

Слично мишљење има и познати хрватски новинар и публициста Драго Хедл, који каже да би евентуална ексхумација посмртних остатака усташког поглавника Анте Павелића и њихово премјештање из Мадрида у Хрватску сигурно водило још дубљем расколу унутар хрватског друштва.

- Посљедњих година оно се суочава са снажним покушајима историјског ревизионизма, у којима се настоји рехабилитовати, односни негирати злочиначки карактер усташког режима и наравно, улога самог Павелића. С друге стране, негирају се заслуге народноослободилачког покрета, па се тако Титови партизани приказују као ратни злочинци, а усташе као домољуби заслужни за стварање хрватске државе - каже Хедл.

Према његовим ријечима, та тема која се посљедњих година снажно актуелизовала ствара напетости, подјеле и лошу политичку климу, те додатно, нарушава међунационалне односе.

- То се најдраматичније показује и види у вези са покушајем негирања усташких злочина у концентрационом логору Јасеновац, што је посљедично довело до тога да представници српске и јеврејске националне мањине, у знак протеста због релативизирања усташких злочина, не учествују у службеној државној комеморацији која се сваке године одржава у Јасеновцу - објашњава Хедл.

Он сматра да би премјештање посмртних остатака Анте Павелића у Хрватску његов гроб сигурно претворило у мјесто окупљања његових присталица.

- То би ионако узаврелу атмосферу додатно продубило и гурнуло земљу у опасну зону, сасвим неприличну земљи чланици Европске уније, заједнице демократских држава које за једну од темељних вриједности сматрају управо антифашизам - оцјењује Хедл.

Историчар из Бањалуке запослен у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Драгослав Илић каже да је тема која се тиче измјештања Франкових посмртних остатака интересантна из неколико разлога.

- Интересантни су текстови који су се појавили о овој теми, а у којима ћете ријетко прочитати став неког стручњака, јер су се о томе изјаснили само Твртко Јаковина и Хрвоје Класнић у Хрватској, а код нас није нико од стручњака, већ се о њему изјашњавају само заинтересовани дилетанти, чија су ширина и дубина смјештени у огледалу. Они немају свијест о томе да је у Шпанији након Другог свјетског рата уточиште нашао, поред хрватских усташа и генерално ратних злочинаца из Независне државе Хрватске, велики број фашиста из других земаља, као што су Њемачка, Аустрија, Украјина, Литванија, Естонија и друге. Дакле, ако би шпанске власти кренуле у измјештање посмртних остатака свих фашиста сахрањених на њиховој територији то би их довело у веома непријатне дипломатске односе са низом земаља, што сигурно није у интересу држави која има веома озбиљне територијалне проблеме - објашњава Илић.

Сходно изнесеном и према ономе што је до сада познато, наставља он, до измјештања посмртних остатака ратних злочинаца Павелића и Лубурића не би требало да дође.

Он каже да је питање измјештања Франковог гроба покушај шпанских социјалиста да раскрсте са богатим фашистичким насљеђем у самој Шпанији, а то је углавном у вези са сјећањима на Шпански грађански рат у којем је Франко дошао на власт.

- Позитивна посљедица догађаја у Шпанији лежи у чињеници да шпански медији пишу о Павелићу и Лубурићу као о ратним злочинцима и у томе да је шпанско друштво упознато са елементарним чињеницама о геноциду над Србима у НДХ - каже Илић.

Кад је ријеч о ревизионистичким покретима, он каже да је након 1989. године историјски ревизионизам у Европи у ствари код куће.

- Једноставно, Њемачка је најснажнија земља и лидер у Европској унији, а њој је у интересу да са што чистијом националном биографијом дочека обиљежавање стогодишњице Другог свјетског рата, од које нас дијеле само двије деценије. Процес релативизације њемачке кривице у Њемачкој је започет средином осамдесетих година прошлог вијека, а данас је присутан у готово свим земљама - поручује Илић.

Он истиче да је у хрватском друштву историјски ревизионизам присутан у свом најпримитивнијем облику.

- Он се манифестује негирањем очигледних чињеница о геноциду над Србима у НДХ, а генерисан је новим таласом србофобије, која је, од почетка посљедње деценије прошлог вијека, постала централна тачка хрватске политике. У том свјетлу треба посматрати и текстове који говоре о могућем измјештању посмртних остатака Павелића и Лубурића и њиховом премјештању у Хрватску. На ревизионистичким сајтовима ово је дочекано као могући повратак кући “хероја за националну слободу”. Сматра се да би такав расплет ситуације омогућио настанак још једног националног светилишта у Хрватској. За нас је битно да се хрватски ревизионисти најчешће устремљују на резултате српске, али не и само српске, науке, у чему им много помажу српски дилетанти, чије јавно ниподаштавање резултата српске историографије у изучавању геноцида над Србима у НДХ, у Хрватској бива представљено као доминантан став српског друштва, што увијек изнова постаје замајац ревизионистичких акција - закључује Илић.

У прилог његовим тврдњама најбоље иде изјава хрватског историчара Хрвоја Класића, који је на могућност да би Павелићеви посмртни остаци могли да дођу у Хрватску иронично изјавио:

- Сада нам још само недостаје његов гроб да заокружимо причу.

Шукер

Анте Павелић је након слома НДХ побјегао из Хрватске и уз помоћ Католичке цркве преко Аустрије и Италије отишао у Аргентину. У Аргентини га је 1957. године тешко ранио српски емигрант Благоје Јововић, након чега је Павелић преко Чилеа отишао у Шпанију. Умро је у Мадриду 1970. године и сахрањен је на приватном гробљу Сан Исидро, а у истом гробу су и посмртни остаци Павелићеве жене Маре и дјеце Велимира и Вишње. Усташки носталгичари редовно остављају цвијеће на његов гроб, а међу јавним личностима које су га посјетиле је и бивши фудбалер Давор Шукер.

О надгробном споменику се брине трочлани одбор у којем су једна Павелићева рођака и два члана хрватске дијаспоре, који су шпанским медијима на питање о Павелићевој злочиначкој прошлости рекли да “свако има право на гроб”.

Каркаишент

Шеф канцеларије који се бави питањима Шпанског грађанског рата и Франковог режима у градићу Каркаишент Карлос Алберт изјавио је да је покренута иницијатива да се са гробља у овом мјесту уклони гроб Вјекослава Лубурића. Он је рекао да ће Амбасаду Хрватске службено обавијестити о тој намјери и провјерити да ли постоји могућност или жеља да се у Хрватску пошаљу посмртни остаци.

- Сматрамо да Лубурићева гробница не би требало да буде на нашем градском гробљу због његове прошлости - изјавио је Алберт.

Динко Шакић

Вјекослав Макс Лубурић у Каркаишенту крај Валенсије је имао штампарију у којој је издавао проусташке часописе. Убијен је у штампарији 1969. године, а за његово убиство одговорним се сматра сарадник Удбе Илија Станић. На његовој гробници пише: “Овдје почива витез Вјекослав Лубурић, генерал хрватских оружаних снага”.

Гробницу је 1976. године купио његов зет и бивши командант у логору Јасеновац Динко Шакић, који је умро 2008. године у затворској болници у Загребу, којем је испоручен 1998. године и осуђен на 20 година затвора због ратних злочина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.