Последња слика коју носи у очима је њезина једина сестра Драгана, стотињак метара иза ње, на кољенима и с кофером у руци, усред ватреног пакла који је те ноћи прогутао омишко подручје.
Око њих горе и експлодирају аутомобили, између њих сукља пламен, а Николина виче сестри да трчи. Драгана је гледа. У сљедећем тренутку више је нема.
Двије сестре те су ноћи проживљавале исту калварију као стотине становника и туриста који су, окружени ватром, димом и ужареном жеравицом, покушавали пронаћи пут према спасу. Њихова је судбина, међутим, завршила на најокрутнији могући начин.
Николина се, лакше повријеђена, извукла из ватреног обруча. Драгана није.
‘Од сестре се не опрашта‘
- Моја Драгана, моја сестра, моја једина… - написала је Николина неколико дана након пожара на Фејсбуку.
Написала је да још увијек чека да се Драгана појави, да поново чује њен глас, загрли је и чује од ње да ће све бити добро. Писала је о празнини коју нико никада неће моћи испунити, о њиховом последњем загрљају за који није знала да је последњи и о болу за који дотад није знала да може постојати.
- Не могу да се опростим од тебе, јер се од сестре не опрашта. Само ћу научити да живим с тим да те не могу загрлити, али ћу те носити у себи док год дишем - поручила је својој Драгани. У другом дијелу објаве написала је реченицу која ломи срце:
- Ниси отишла из мог живота, Драгана. Само си отишла тамо гдје ја још не могу доћи.
У почетку се о Драганиној сестри готово се ништа поуздано није знало. У хаосу информација које су се шириле након пожара спомињало се да је тешко повријеђена, непокретна, смјештена у болницу, па чак и да се налази у индукованој коми. Није било јасно ни која је од трију жена које су заједно напустиле вилу преживјела, ни у каквом су стању.
Иза имена на Фејсбуку, међутим, није био лажни профил нити неко ко се опрашта у њезино име. Била је то Драганина млађа сестра. Жива, при свијести и већ у породичном дому, с опеченим табанима, раном на глави, повријеђеном руком и боловима због којих се тешко ослања на ноге. Физичке повреде, говори, зацијелиће. Она највећа неће.
- Нисам тешко повријеђена. Имам ране које ће зарасти. Лакше сам повријеђена, али ми је душа повријеђена. То је једино што могу рећи - прво је што нам је изустила…
Пристала је разговарати како би зауставила нагађања и испричала шта се доиста догодило. Не зато што јој је у тим тренуцима било до јавности, него зато што је жељела да се о Драгани говори достојанствено и истинито.
Оно што ријечи не могу описати
Драгана је рођена 1992. године, а Николина шест година касније. Посао у Вили Шарлот на Балића Рату покрај Омиша јој је, игром судбине, прије три године пронашла управо Драгана.
Николина је завољела то мјесто, људе и посао. Осјећала се прихваћено, а пожари које је ранијих година посматрала из даљине никада нису завршили катастрофом. Због тога није могла ни замислити да ће мјесто на којем је провела неколико лијепих сезона постати поприште њезине највеће животне трагедије.
Драгана је, с друге стране, петнаест година радила у истој фирми у БиХ. Послу је, говори њезина сестра, дала много, али се више није осјећала довољно цијењеном. Дала је отказ управо у раздобљу у којем се и њен супруг нашао без посла. Зато је Николина ове године предложила сестри да пође с њом на сезону. Нису дошле тражити пустоловину ни луксуз, већ радити... Николина је радила на рецепцији, а Драгана као собарица. У вили уз саму обалу и живјеле су заједно.
- Нисмо се одвајале једна од друге. Спавале смо у истом кревету. Она је тако брзо завољела то мјесто. И људи су њу завољели од првог тренутка. Била је анђео. Вјерујте ми, моја сестра у животу није ни мрава згазила - говори Николина уз тихи јецај.
Ништа није упућивало на то да ће љето у којем су двије сестре покушавале изборити бољу будућност постати њихово последње заједничко љето…
Пожар је изгледао далеко
Дан када је букнуо пожар почео је као и сваки други. У објекту је боравило око 120 гостију, а Николина, Драгана и њихова старија колегиница обављале су посао који их је уз вилу везао готово цијели дан.
У једном тренутку, ту кобну вече, примијетиле су пожар. Гледале су га преко мора и чинило им се да је далеко. Николина је већ виђала пожаре на том подручју и ниједан се није приближио објекту у којем је радила. Готово сат и по ништа није указивало на то да ће се пламен ускоро наћи пред њима.
А онда су гости почели излазити из апартмана, фотографисати небо и узнемирено посматрати шта се догађа. Нестала је струја. У мраку су почели паковати ствари и напуштати објекат.
- Све до тог тренутка нисам вјеровала да пламен може доћи до нас. Гости су почели панично излазити и паковати се. Када је нестало струје, настао је потпуни хаос. Ми још нисмо ни знале да је наређена евакуација - присјећа се Николина. Комшиница која је имала апартмане изнад њих дотрчала је до виле и питала имају ли аутомобил.
- Рекла нам је да је евакуација и да морамо одмах бјежати. Питала нас је имамо ли чиме отићи. Рекла сам да имамо службени Кеди.
Чекале су да из објекта изађе последњи гост. У њему су тада остале само њих три. Већ су се гушиле од дима, а вјетар је доносио пепео и ужарене комадиће. Упркос томе, вратиле су се по кофере.
Зашто су то учиниле, Николина ни данас не може објаснити. У тренуцима панике човјек се хвата за оно што му представља дотадашњи живот. Документе, неколико комада одјеће, ствари које је донио са собом и за које у том тренутку вјерује да ће му требати када све прође. Нису знале да ће им управо те секунде постати драгоцјеније од свега што се налазило у њиховој пртљази.
- Не знам зашто смо се вратиле по кофере. Већ смо се гушиле. Ипак смо их успјеле ставити у Кеди. Упалила сам аутомобил и климу и кренуле смо исте секунде.
Вила се налазила уз саму обалу. Море је било испод њих, наизглед близу. Да су се спустиле према њему, можда би се све завршило друкчије. Али, Николина није познавала терен, буру ни начин на који се пожар у таквим условима може ширити. Долазила је из другог краја, а када је видјела да сви аутомобили иде према Магистрали и Омишу, слиједила је исти пут.
- У таквој ситуацији идеш онамо камо иде сви. Мислиш да је то исправно. Нисам познавала буру, море ни терен. Нисам имала времена размишљати. Секунде су нас дијелиле од свега.
Сада зна да је спас можда био у мору. Те ноћи није могла знати је ли пут према њему већ пресјечен пламеном, може ли се уопште сићи нити шта их чека на обали. Зато своју причу не жели претворити у оптужбу. Не криви људе који су се у паници гурали аутомобилима, мјесто које је вољела ни државу у којој је радила.
- Мени нису криви ни људи, ни то мјесто, ни Хрватска. Жао ми је само што је моја сестра морала отићи на такав начин. Ништа друго.
Запаљени Кеди
Кренуле су узбрдицом која је вилу повезивала с Магистралом. Испред њих била су још два аутомобила. Када су дошле до врха, укључиле су се на цесту иза њих.
Обје саобраћајне траке у том су тренутку водиле према Омишу. Људи су у паници користили и лијеву, супротну траку, покушавајући што прије побјећи пред ватром. Николина се такође укључила у лијеву траку и наставила према Омишу. Нису прошле ни десетак метара.
Топлина је у аутомобилу одједном постала неподношљива. Ватра је захватила Кеди готово истог тренутка када су се укључиле на Магистралу.
- Мислим да смо се запалиле исте секунде. У аутомобилу је била голема врућина. Вриштале смо, а ја сам телефоном била повезана са својим менаџером. Он је могао чути наше крике и цијелу нашу борбу за живот.
Николина је наставила возити запаљени аутомобил. Покушавала је пронаћи мјесто на којем би га могла зауставити и извући сестре и колегиницу. Мотор се због топлине угасио. Успјела га је поново покренути и прећи још десетак или двадесетак метара, до проширења уз цесту. Тада се угасио последњи пут. Пластика се почела топити, а ватра се ширила возилом.
Николина је схватила да ће, остану ли унутра, све три погинути.
- Рекла сам им: "Ми ћемо погинути. Излазите ван!" Знала сам да ће аутомобил експлодирати ако останемо у њему.
Изашле су из Кедија. У том тренутку Драгана је још била уз своју сестру. Оно што се догодило током сљедећих неколико секунди Николина и данас покушава да сложи. Не зна је ли њихова колегиница успјела изаћи из возила, је ли пала покрај њега нити је ли се Драгана покушала вратити како би јој помогла.
Зна само да је кренула према мору, увјерена да сестра трчи за њом. Након неколико метара угледала је ватру и испод цесте. Горила је падина према мору и није видјела пут којим би се могла спустити.
Морала је наставити бјежати пред пламеном који јој је био за петама. Када се још једном осврнула, Драгане више није било. На мјесту на којем ју је само неколико тренутака прије видјела остала је тек ватра. Поново је потрчала.
- Коса ми се запалила. Трчала сам боса, а аутомобили око мене су горјели и експлодирали. Пламен ме пратио. Не могу вам описати како изгледа када трчите, а ватра иде за вама. Поново се окренула. Тада ју је угледала.
Драгана је стајала стотињак метара иза ње, с кофером у руци, и гледала према њoj. Пламен је сукљао између њих, у тим секундама двије су се сестре последњи пут видјеле.
- Викала сам јој да трчи, да бјежи. Видјела сам је како клечи, стоји и гледа ме. Наишао је пламен и више је nisam видјела. Само је нестала.
Николина је покушала кренути према њој. Није могла проћи. Аутомобили су експлодирали, ватра је затварала цесту, а сваки корак према Драгани значио би сигурну смрт. До данас је прогања кофер у сестриној руци. Пита се је ли јој одузео неколико пресудних секунди. Пита се зашто га није испустила, зашто није потрчала и би ли исход био друкчији да се нису вратиле по ствари.
- Знам да се нисам могла вратити. Да сам кренула кроз тај пламен, погинула бих. Али стално ми се враћа та слика. Она стоји с кофером, гледа ме и онда је више нема.
Спас у задњи час
Николина је наставила трчати и ударати по вратима аутомобила који су се покушавали пробити кроз ватру. Људи су били у паници. Возила су се сударала, нека су горјела, а друга покушавала проћи између њих. Нико није знао води ли цеста према спасу или у још већи пожар.
Коначно су се врата једног аутомобила отворила. У њему су биле Наталија из Станића, њезина кћи Кристина и пас. Отвориле су јој врата и повукле је унутра.
- Молила сам их да стану. Говорила сам: “Остала ми је сестра!“ Наталија ми је рекла: “Хоћеш ли и ти погинути?“ Само ме угурала у аутомобил и одвезла. Та ми је жена спасила живот. Бог ју је послао на то мјесто.
Дио возила у којем се сад налазила горио је, а жене су рукама и ониме што су имале покушавале зауставити пламен. Покушавале су возити кроз мноштво аутомобила која су се гурала, сударала и пресијекала једни другима пут. Нико у том тренутку није знао камо иде. Постојао је само нагонски покушај да се што прије удаље од ватре.
Боса стигла у Омиш
Наталија и Кристина успјеле су аутомобилом доћи до великог паркиралишта код лунапарка на Прику. Даље се није могло. Изашле су и према средишту Омиша наставиле пјешице.
Кристина је Николини дала папуче. Тек тада је погледала стопала и схватила да су јој табани опечени од ужарене цесте. Имала је рану на глави, повреду руке и болове у тијелу, али их због шока готово није осјећала.
- Нисам ни знала да сам повријеђена. Ходала сам нормално. Било ми је важно само пронаћи Драгану. Мислила сам: нека је изгорела и деведесет посто, само нека је жива, само да знам гдје је.
У једном тренутку Николина се одвојила од жена које су је спасиле. Сјела је на зидић јер јој је од дима нагло позлило. Пришла јој је дјевојка, прислонила мокру газу или тканину на лице и помогла јој да поново почне нормалније дисати. Неко јој је дао капи за надражене очи. Николина је говорила да је добро. Чим је могла устати, поново је кренула тражити сестру.
Телефон јој је био на један посто батерије. Није имала приступ интернету, документе ни икога познатог уза се. Молила је људе да јој омогуће везу како би назвала породицу или покушала дознати је ли Драгана некамо превезена. Трчала је до бензинске пумпе, затим према трговинама за које је вјеровала да имају бесплатан интернет. Нигдје се није успјела повезати.
Заустављала је полицајце и говорила им да јој је нестала сестра.
- Говорила сам: "Човјече, нестала ми је сестра, сама сам." А сви су ми говорили да се макнем, да ће доћи, да ће изаћи. Била је голема паника. Нико тада није могао стати и слушати само мене.
Вратила се према мјесту на које су доводили евакуисане и повријеђене. Посматрала је свако возило, сваку хитну помоћ, припаднике цивилне заштите и људе који су пристизали с мора.
Надала се да је Драгана ушла у нечији аутомобил. Да ју је неко повукао у возило као што су Наталија и Кристина спасиле њу. Да се успјела спустити према мору. Да је ушла у брод. Да ће се само појавити међу људима. Пролазили су сати, а Драгане није било.
Није жељела ући у прве аутобусе који су евакуисане возили према Сплиту. Чекала је до последњег којим је могла отићи, увјерена да ће се сестра појавити чим она напусти Омиш. На крају је морала ући. Одвезли су је у прихватни центар у дворани на Грипама.
Безуспјешна потрага
Ни у Сплиту се Николина није смирила. Испричала је полицајцу шта се догодило, рекла му да су из виле кренуле три жене и да двију нема. Он је записао Драганино име и обавијестио надређене.
Током јутра разговарала је с полицијом, инспекторима, припадницима Црвеног крста и другим службама. Обраћала се свима за које је мислила да би могли имати било какву информацију. Када су јој рекли да нестанак мора службено пријавити у полицијској станици, одмах је отишла.
У међувремену су стигли мајка и Драганин супруг. Породица је звала болнице у Сплиту, Хитну у Омишу и Макарској. Провјеравали су је ли можда превезена бродом, је ли међу повријеђенима без докумената или је још нико није успио евидентирати. Добила је информацију да су у Сплит примљене двије неидентификоване жене.
Та јој је вијест вратила наду.
- Није ми било важно је ли тешко изгорела. Само сам је хтјела пронаћи. Ишла сам од одјела до одјела. Када сам дознала да су примљене двије неидентификоване жене, помислила сам да је једна од њих она. Није била.
Једна од тешко повријеђених жена била је њихова колегиница која је с њима изашла из виле. Она је пронађена жива и превезена на болничко лијечење. Драгане и даље није било.
Вијест које се највише бојала
Након готово цијеле ноћи и дана потраге породица је у суботу добила вијест да је на подручју пожаришта пронађено тијело. У том тренутку још се није знало је ли ријеч о мушкој или женској особи. Према мјесту на којем је пронађено и свему чега се сјећала, Николина је знала оно што јој нико још није службено потврдио.
У тренутку нашег разговора породица је још чекала резултат идентификације. Мајка је дала узорак за ДНК анализу, а полиција им је казала да ће их обавијестити чим поступак буде довршен. Чекање службене потврде постало је још један наставак њихове агоније.
- Нико нам још није лично потврдио да је то она. Али ја знам. На том мјесту нема ко други бити. Све ми је јасно - говорила је Николина.
Након што је пронађено тијело, Николина се вратила у вилу покупити остатак ствари. Тада је стигла екипа Хитне помоћи те помогла њезиној мајци, која је била у стању потпуног слома.
Данима није спавала. Тек након повратка у породични дом отишла је на додатна превијања. Тетка, која је здравствена радница, сада јој помаже чистити и превијати опекотине. Иако их назива лакшим повредама, Николина се тешко ослања на ноге.
Ипак, о физичкој боли готово да не говори.
- Мени то није било важно јер сам жива. Моје ће ране зарасти. Али ово друго… Не знам како ће ово икада проћи. Да барем нисам све видјела. Да нисам била у том паклу и гледала смрт у очи. Не знам шта ме спасило. Спасила ме та жена. Њу је Бог послао на то мјесто. Сада сам дошла до тога да више немам ни суза. Плачем, али суза више нема - говори нам Николина.
Ни њезини родитељи не спавају. Њихов се отац прије неколико година борио с карциномом и побиједио тешку болест. Породица која је тада прошла кроз страх сада се суочава с губитком за који се није могла припремити. Мајка у сну дозива Драгану, тражи да је спасе и доведу кући. Понекад буди Николину и говори јој да мора кренути на посао, као да ће се двије сестре сваког тренутка поново спремити за радни дан.
- То су трауме. Нас смо двије биле једине сестре. Сада смо остали мама, тата и ја….
Завољела је море
Када говори о Драгани, Николина је не жели свести на околности њезине смрти. Жели да људи знају каква је била прије те ноћи. Управо је она Нини пронашла сезонски посао на мјесту које ће неколико година послије и сама завољети.
- Понекад сада размишљам да ми је она прије три године пронашла тај посао, као да ме припремала да једнога дана доведем и њу. Знам да то нема смисла, али такве ми се мисли непрестано мотају по глави. Као да је ишла према својој судбини.
То нису закључци које доноси хладно и рационално. То су мисли особе која покушава схватити како се живот може преломити у свега неколико минута. Драгана је у два и по мјесеца стекла пријатеље и међу људима које је ондје упознала. Завољела је море и мјесто у којем је радила, а они су завољели њу.
- Не могу описати колико смо обје вољеле бити тамо. Ја сам ондје долазила годинама и била прихваћена од свих.
- Ја бих њу повукла са собом. Вратила бих се да сам могла. Али она ми је нестала. Једноставно је нестала. Када сам рекла Наталији да стане јер ми је сестра остала, питала ме желим ли и ја погинути. Само ме угурала унутра.
У ноћи у којој су људи доносили одлуке у дјелићу секунде нико није могао знати гдје је сигуран пут. Једни су остајали у возилима, други из њих искакали, трећи трчали према мору или низ падине. Ватрена стихија мијењала је смјер брже него што су људи могли разумјети шта се догађа. Николина је учинила оно што је могла. Преживјела је. Сада мора научити живјети с чињеницом да Драгана није.
У својој опроштајној објави Николина је сестри написала да жели вјеровати како се сада налази на мјесту на којем нема страха, боли, ватре ни суза. Управо бијели голуб за њу је постао знак да је Драгана на неком бољем мјесту…
- Такве особе иду с анђелима. У то не сумњам. Она је била анђео, преноси Слободна Далмација.
Повезане вијести:
"Заувијек моја Драгана": Котор Варош и Омиш уједињени у тузи
