Једина српска повратница у Ђаковицу за "Глас": Не могу ми ништа каменице и увреде

"Хало, добар дан. Госпођа Драгица?" - Да - чуло се с друге стране. "Поштовање, Ведрана, новинарка дневног листа Републике Српске "Глас Српске". Како сте?" - Добро, сад сам добро. Кук ме много болео, али сада сам добро, зло да не чује. Ево плетем. Волим да плетем, а волим и моју Ђаковицу. У суботу ћу тамо и, ако Бог да, прославити празнике ту. Није свеједно, али не могу ми ништа ни увреде и каменице. Тамо ми је срце.

Иза тих ријечи крије се храбра жена која је постала симбол српске трагедије на Косову и Мехотији усљед владајућег режима у Приштини. С друге стране жице је, како се то донедавно често говорило, тог дана била Драгица Гашић. Повратница на Косово и Метохију од 2021, послије готово 22 године живота као расељено лице. Она је данас једина Српкиња у Ђаковици и трпи тортуру управо због тога што је Српкиња. Покренута је и петиција за њено исељење, стан у Ђаковици јој је каменован и 2024. године и то на дан када је прослављала крсну славу, Светог архангела Михаила, али она не диже руке од Ђаковице. Враћа јој се након бањске рехабилитације.

- Како сте ви, јел' имате снега - пита. "Имамо", рекох и упитах "а код вас?"

- И код нас је нападао доста. Баш сад гледам. Плетем неки џемпер. Ааа, ја то обожавам, а и иде ми од руке и смирује ми живце. Волим тај ручни рад. До прошле године сам плела тамне боје, сад само белу. Не видим добро више. И тако дани пролазе. Доручак, ручак, причам на телефон када ме неко позове, а и шта друго кад си сам. Недостаје ми неко да се испричамо, посебно кад сам у Ђаковици, а овде имам сина. Нисам сама - наставила је Драгица.

Тада се, у вријеме нашег разговора, налазила у Смедеревској Паланци.

- Како да се не радујем одласку у Ђаковицу. Па тамо идем у мој стан. Никоме ништа нисам украла. Што да се не радујем када идем у своју кућу, него  дошла сам из бање па рекох да останем мало овде и завршим овај прслучић. Није ме страх одласка, али не очекујем да нису бацали још камења, али шта је ту је. Биће поправке. Једном ми сломили ролетнице, а док нисам ставила блиндирана врата много пута су ми разбијали врата и покрали све из стана, од таблета, хране, кафе, шоље, чаше, соли, шећера. Све живо су покрали. Нисам имала ни инсулин да дам сама себи. Дајем четири пута дневно, ујутру у осам, па сад у један, па у шест и у десет сати - вели.

Са комшијама Албанцима не разговора, јер они окрећу главу од ње.

- Не желе. Не могу ни да ме гледају, а камоли да проговоре. Окрећу главу на другу страну, али нека. То је њихова ствар - вели и на тренутак застане.

На питање што је не воле, осмијехну се и одговори прво контра питањем:

- Аа што питаш када знаш - па изусти - зато што сам Српкиња, то је то.

Драгичин и дјед и отац су рођени на Косову и Метохији. И она је, али од када се вратила у Ђаковицу и добила назад кључеве свог стана, проживљава општу тортуру. Чува је полиција, у продавницу није могла, суграђани Албанци је чудно гледају, а не желе ни добар дан да кажу када се сретну на улици.

- Мене ако истерају из Ђаковице, а не би ме изненадило јер видим како се понашају у Митровици и истерују наш народ из станова, ја одох у село моје, у кућу где сам рођена. Малу, али мени довољну. Одатле не могу. То ми је отац оставио - рекла је.

Ружна и тужна је, наставља, судбина српског народа на Косову и Метохији.

- Шта да кажем осим ружно и тужно. Ми њих не дирамо, а они нас нападају. Како ја могу да њега истерам из његовог стана или куће. Ако је он то купио, добио, децу стекао ту? Не могу, а тамо не желим да неко истера мене и моју децу из мог стана. Стан нисам украла, дала ми га је држава јер сам заслужила. Ту сам радила преко 30 година и право да ти кажем имам јаку жељу да живим у Ђаковици. А шта они мисле о мени, нити мислим о томе нити се нервирам. Баш ме брига! Нека мисле шта год хоће - прича Драгица која се неријетко обраћала полицији због напада.

- Више сам и навикла кад ме гађају - настави сама, па у љутњи, којом јој је одисао глас, додаде.

- Они мисле да се ја плашим, а ја се нимало не плашим. На дан славе они мене да гађају. Јооооој. Крстила сам се. Рекох Боже и на Светог Аранђела ће да ме убију. Али не да мене Свети Аранђел да ме убију лако. То је моја слава - задрхта јој глас.

- Нећу да им дозволим да ме тако лако убију. У стану не могу, али на улицу када изађем не знам шта ме чека - каже.

Упитах да ли се плаши да прошета улицом.

- Од мог стана до центра има неких пола сата хода. Па не плашим се. Идем ја у цркву, идем да платим струју, воду… Не плашим се. Када завршим са плаћањем, одем у цркву и ту поседим сат, два. Сви они мене прате где идем и шта радим. Тачно знају. Једном сам ушла у једну продавницу, видех ствари за по три, четири евра, кад ме упиташе, више констатоваше да идем сваки дан у цркву. Рекох не идем сваки дан, али кад ми се иде идем, а оне додадоше да виде када им пролазим поред радње. Када сам рекла да сам Српкиња, све жене се убељише у мене - испричала је.

Објашњавајући у детаље како је изгледао тај сусрет, а затим и ко руководи црквом у коју одлази, поручила је да ће предстојеће празнике, међу којима и онај најрадоснији у Срба, прославити, ако Бог да здравља, у Ђаковици.

- Славим по обичајима, као и овде, само што сам тамо сама, али дође ми возач. Послужим кафу, мезенце и тако. Испржим мало меса. Мало сира, мало јаја, кобасице и ето тако. Живим ту тако како живим, али живим. На своме сам - отворено каже Драгица којој је у помоћ притекао и Одбор за помоћ Србима на Косову и Метохији са сједиштем у Бањалуци, а којим руководи Милорад Арлов.

За премијера самопроглашеног Косова има јасну поруку. И сада и увијек, без обзира гдје се налази.

- Поручујем Куртију да треба да живимо заједно као што смо раније живели. Да се не одвајамо. Да радимо заједно у фирмама, са Албанцима, са Србима, а не да ми немамо ништа, а они да имају све. Они нека живе у својим кућама, ја ћу у мојој, а ако хоће да кажу добар дан, добро, а ако неће нико није дужан да то казује. Шта да кажем, ја сам за заједницу. Они нису. Они не желе да будемо заједно. Гледају да нас истерају скроз, а ми се, опет, не дамо. Упорни смо и нећемо да напустимо наша вековна огњишта, а сада докле ћемо трајати, не знам. Не знам - отворено каже.

У неком моменту погледах на сат. Још минут, два и биће један послијеподне.

"Хвала Вам, Драгице, на разговору. Желим Вам све најбоље у новој години и да се чујемо бољим поводом. Сат откуцава. Један само што није. Вријеме Вам је за инсулин!"

- Хвала и теби што си назвала. Видимо се, ако Бог да, на Косову и Метохији.

Некад и сад

Прије је Ђаковица била, каже, много лијепа.

- Биле су фабрике, њих 15. Више се причао српски него албански, а више Албанаца него Срба. Они су с нама причали српски, а ми с њима албански ко није знао српски. Било је прелепо, гужва, народа. Сад нема ни њихових. Када изађем, по граду нема ни њихове омладине - казала је Драгица Гашић.

Сусрет на Јарињу

Драгица Гашић и предсједник Одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији Милорад Арлов срели су се на Јарињу 28. децембра. Тада је била на путу за Ђаковицу. Арлов је тада уручио четворомјесечне стипендије и новогодишње пакетиће српској дјеци са Косова, а њој једнократну помоћ од 500 евра.

- Значи ми помоћ, али значи ми више што сте осетљиви и што сте се сетили  мене - рекла је Гашићева прије поласка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.