Jedina srpska povratnica u Đakovicu za "Glas": Ne mogu mi ništa kamenice i uvrede

"Halo, dobar dan. Gospođa Dragica?" - Da - čulo se s druge strane. "Poštovanje, Vedrana, novinarka dnevnog lista Republike Srpske "Glas Srpske". Kako ste?" - Dobro, sad sam dobro. Kuk me mnogo boleo, ali sada sam dobro, zlo da ne čuje. Evo pletem. Volim da pletem, a volim i moju Đakovicu. U subotu ću tamo i, ako Bog da, proslaviti praznike tu. Nije svejedno, ali ne mogu mi ništa ni uvrede i kamenice. Tamo mi je srce.

Iza tih riječi krije se hrabra žena koja je postala simbol srpske tragedije na Kosovu i Mehotiji usljed vladajućeg režima u Prištini. S druge strane žice je, kako se to donedavno često govorilo, tog dana bila Dragica Gašić. Povratnica na Kosovo i Metohiju od 2021, poslije gotovo 22 godine života kao raseljeno lice. Ona je danas jedina Srpkinja u Đakovici i trpi torturu upravo zbog toga što je Srpkinja. Pokrenuta je i peticija za njeno iseljenje, stan u Đakovici joj je kamenovan i 2024. godine i to na dan kada je proslavljala krsnu slavu, Svetog arhangela Mihaila, ali ona ne diže ruke od Đakovice. Vraća joj se nakon banjske rehabilitacije.

- Kako ste vi, jel' imate snega - pita. "Imamo", rekoh i upitah "a kod vas?"

- I kod nas je napadao dosta. Baš sad gledam. Pletem neki džemper. Aaa, ja to obožavam, a i ide mi od ruke i smiruje mi živce. Volim taj ručni rad. Do prošle godine sam plela tamne boje, sad samo belu. Ne vidim dobro više. I tako dani prolaze. Doručak, ručak, pričam na telefon kada me neko pozove, a i šta drugo kad si sam. Nedostaje mi neko da se ispričamo, posebno kad sam u Đakovici, a ovde imam sina. Nisam sama - nastavila je Dragica.

Tada se, u vrijeme našeg razgovora, nalazila u Smederevskoj Palanci.

- Kako da se ne radujem odlasku u Đakovicu. Pa tamo idem u moj stan. Nikome ništa nisam ukrala. Što da se ne radujem kada idem u svoju kuću, nego  došla sam iz banje pa rekoh da ostanem malo ovde i završim ovaj prslučić. Nije me strah odlaska, ali ne očekujem da nisu bacali još kamenja, ali šta je tu je. Biće popravke. Jednom mi slomili roletnice, a dok nisam stavila blindirana vrata mnogo puta su mi razbijali vrata i pokrali sve iz stana, od tableta, hrane, kafe, šolje, čaše, soli, šećera. Sve živo su pokrali. Nisam imala ni insulin da dam sama sebi. Dajem četiri puta dnevno, ujutru u osam, pa sad u jedan, pa u šest i u deset sati - veli.

Sa komšijama Albancima ne razgovora, jer oni okreću glavu od nje.

- Ne žele. Ne mogu ni da me gledaju, a kamoli da progovore. Okreću glavu na drugu stranu, ali neka. To je njihova stvar - veli i na trenutak zastane.

Na pitanje što je ne vole, osmijehnu se i odgovori prvo kontra pitanjem:

- Aa što pitaš kada znaš - pa izusti - zato što sam Srpkinja, to je to.

Dragičin i djed i otac su rođeni na Kosovu i Metohiji. I ona je, ali od kada se vratila u Đakovicu i dobila nazad ključeve svog stana, proživljava opštu torturu. Čuva je policija, u prodavnicu nije mogla, sugrađani Albanci je čudno gledaju, a ne žele ni dobar dan da kažu kada se sretnu na ulici.

- Mene ako isteraju iz Đakovice, a ne bi me iznenadilo jer vidim kako se ponašaju u Mitrovici i isteruju naš narod iz stanova, ja odoh u selo moje, u kuću gde sam rođena. Malu, ali meni dovoljnu. Odatle ne mogu. To mi je otac ostavio - rekla je.

Ružna i tužna je, nastavlja, sudbina srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

- Šta da kažem osim ružno i tužno. Mi njih ne diramo, a oni nas napadaju. Kako ja mogu da njega isteram iz njegovog stana ili kuće. Ako je on to kupio, dobio, decu stekao tu? Ne mogu, a tamo ne želim da neko istera mene i moju decu iz mog stana. Stan nisam ukrala, dala mi ga je država jer sam zaslužila. Tu sam radila preko 30 godina i pravo da ti kažem imam jaku želju da živim u Đakovici. A šta oni misle o meni, niti mislim o tome niti se nerviram. Baš me briga! Neka misle šta god hoće - priča Dragica koja se nerijetko obraćala policiji zbog napada.

- Više sam i navikla kad me gađaju - nastavi sama, pa u ljutnji, kojom joj je odisao glas, dodade.

- Oni misle da se ja plašim, a ja se nimalo ne plašim. Na dan slave oni mene da gađaju. Joooooj. Krstila sam se. Rekoh Bože i na Svetog Aranđela će da me ubiju. Ali ne da mene Sveti Aranđel da me ubiju lako. To je moja slava - zadrhta joj glas.

- Neću da im dozvolim da me tako lako ubiju. U stanu ne mogu, ali na ulicu kada izađem ne znam šta me čeka - kaže.

Upitah da li se plaši da prošeta ulicom.

- Od mog stana do centra ima nekih pola sata hoda. Pa ne plašim se. Idem ja u crkvu, idem da platim struju, vodu… Ne plašim se. Kada završim sa plaćanjem, odem u crkvu i tu posedim sat, dva. Svi oni mene prate gde idem i šta radim. Tačno znaju. Jednom sam ušla u jednu prodavnicu, videh stvari za po tri, četiri evra, kad me upitaše, više konstatovaše da idem svaki dan u crkvu. Rekoh ne idem svaki dan, ali kad mi se ide idem, a one dodadoše da vide kada im prolazim pored radnje. Kada sam rekla da sam Srpkinja, sve žene se ubeljiše u mene - ispričala je.

Objašnjavajući u detalje kako je izgledao taj susret, a zatim i ko rukovodi crkvom u koju odlazi, poručila je da će predstojeće praznike, među kojima i onaj najradosniji u Srba, proslaviti, ako Bog da zdravlja, u Đakovici.

- Slavim po običajima, kao i ovde, samo što sam tamo sama, ali dođe mi vozač. Poslužim kafu, mezence i tako. Ispržim malo mesa. Malo sira, malo jaja, kobasice i eto tako. Živim tu tako kako živim, ali živim. Na svome sam - otvoreno kaže Dragica kojoj je u pomoć pritekao i Odbor za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji sa sjedištem u Banjaluci, a kojim rukovodi Milorad Arlov.

Za premijera samoproglašenog Kosova ima jasnu poruku. I sada i uvijek, bez obzira gdje se nalazi.

- Poručujem Kurtiju da treba da živimo zajedno kao što smo ranije živeli. Da se ne odvajamo. Da radimo zajedno u firmama, sa Albancima, sa Srbima, a ne da mi nemamo ništa, a oni da imaju sve. Oni neka žive u svojim kućama, ja ću u mojoj, a ako hoće da kažu dobar dan, dobro, a ako neće niko nije dužan da to kazuje. Šta da kažem, ja sam za zajednicu. Oni nisu. Oni ne žele da budemo zajedno. Gledaju da nas isteraju skroz, a mi se, opet, ne damo. Uporni smo i nećemo da napustimo naša vekovna ognjišta, a sada dokle ćemo trajati, ne znam. Ne znam - otvoreno kaže.

U nekom momentu pogledah na sat. Još minut, dva i biće jedan poslijepodne.

"Hvala Vam, Dragice, na razgovoru. Želim Vam sve najbolje u novoj godini i da se čujemo boljim povodom. Sat otkucava. Jedan samo što nije. Vrijeme Vam je za insulin!"

- Hvala i tebi što si nazvala. Vidimo se, ako Bog da, na Kosovu i Metohiji.

Nekad i sad

Prije je Đakovica bila, kaže, mnogo lijepa.

- Bile su fabrike, njih 15. Više se pričao srpski nego albanski, a više Albanaca nego Srba. Oni su s nama pričali srpski, a mi s njima albanski ko nije znao srpski. Bilo je prelepo, gužva, naroda. Sad nema ni njihovih. Kada izađem, po gradu nema ni njihove omladine - kazala je Dragica Gašić.

Susret na Jarinju

Dragica Gašić i predsjednik Odbora za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji Milorad Arlov sreli su se na Jarinju 28. decembra. Tada je bila na putu za Đakovicu. Arlov je tada uručio četvoromjesečne stipendije i novogodišnje paketiće srpskoj djeci sa Kosova, a njoj jednokratnu pomoć od 500 evra.

- Znači mi pomoć, ali znači mi više što ste osetljivi i što ste se setili  mene - rekla je Gašićeva prije polaska.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.