И данас: Мрак након Бљеска у Хрватској

Употрази за правдом због убиства сина, Неђељко Благојевић прошао је све инстанце хрватског правосуђа. И то два пута.

Сви његови напори били су узалудни, а ових дана, када се обиљежава 30 година од акције „Бљесак“, стигла му је и пресуда Европског суда за људска права (ЕСЉП). Њом је потврђено како раније одлуке домаћих правосудних тијела, у којима је закључено да Хрватска није одговорна за смрт 25-годишњег Тихомира Благојевића, „нису биле произвољне нити очигледно неосноване“.

Другим ријечима, суд у Стразбуру потврдио је да хрватска држава нема ништа с убиством које је 28. априла 1995. на бензинској станици уз аутопут недалеко од Нове Градишке починио тада 19-годишњи хрватски избјеглица Владо Гаврић.

Како пише Портал Новости, по властитом признању, Гаврић, који је у рату изгубио неколицину блиских особа, данима је обилазио наведену локацију јер је „дошао на идеју да почини убиство особе српске националности“. Да „случајно не убије неког другог“, прислушкивао је разговоре присутних, а кад је тог дана Тихомир Благојевић дошао по гориво, Гаврић му је пришао с леђа и зарио нож у прса. Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги подигло је оптужницу против њега 10. јула 1995.

Међутим, суђење никад није почело јер га је 27. маја 1998. помиловао Фрањо Туђман и тиме у потпуности ослободио прогона. Помиловање је потписано на приједлог Мирослава Шепаровића, тадашњег министра правосуђа и актуелног предсједника Уставног суда, тијела које је 22 године касније одлучило да су нижи судови били у праву кад су закључили да Неђељко Благојевић нема право на накнаду штете на име душевних боли за смрт сина. ЕСЉП се такође приклонио домаћим судовима који су тврдили „да се у околностима конкретног случаја радило о изолованом убиству, а не терористичком акту“.

Убиство Тихомира Благојевића догодило се на подручју разграничења под надзором УНПРОФОР-а на којем је, по споразуму склопљеном крајем 1994. између хрватских и крајишких власти, био отворен промет аутопутем, па су се њиме могли кретати људи с обје стране. Група људи блиских Благојевићу из освете је убрзо поставила засједу на цести, отела неколико хрватских путника, а по медијским извјештајима неке и убила.

Тај инцидент послужио је као повод за покретање дуго припремане акције „Бљесак“, којом су припадници хрватске војске и полиције у мање од два дана свладали отпор Срба у западној Славонији.

Војна акција „Бљесак“ била је попраћена збјегом хиљада српских цивила и бројним злочинима који до данас нису истражени. Посљедично није утврђен ни укупан број жртава, од којих се многе још воде као нестале. Док из Министарства хрватских бранитеља износе бројку од 160 до 169 убијених српске националности те да је међу идентификованима 45 посто цивила, истраживачи београдског Веритаса и загребачке Документе располажу с нешто већим бројем цивилних жртава, међу којима је 56 жена, 75 особа старијих од 60 година и неколико дјеце.

У хрватској јавности, прије свега политичкој и медијској сфери, превладава став да око „Бљеска“ нема спорних питања, а ту се акцију у националистичким и бранитељским круговима упорно означава као „часна и поносна“, „без икакве мрље“. Против припадника хрватских снага пред правосуђима Хрватске, Србије и БиХ покренуто је неколико кривичних поступака за злочине почињене у „Бљеску“, који нису одмакли даље од фазе истраге. Посљедично, до данас, кад се обиљежава 30. годишњица те акције, нема пресуда за ратне злочине, чиме су знатно смањене шансе породицама жртава које су покренуле поступке за накнаду нематеријалне штете или затражиле статус цивилних жртава рата. Најмање девет породица чији су најближи убијени у „Бљеску“ упустило се у такве поступке, а ниједан није резултирао позитивном пресудом.

Само осјечки ЖДО води шест случајева ратних злочина почињених у првим данима маја 1995. у западној Славонији, међу којима и онај у селу Медари. Тог 1. маја, око шест сати ујутро, хрватски војници убили су 22 цивила од њих 24 затечених у селу. Најстарија жртва, Раде Чанак, имао је 88 година, а најмлађи Драгана, Гордана и Горан Вуковић, седам, осам и 11 година. Иако су званични подаци указивали које су јединице ХВ-а биле ангажоване, починиоци нису процесуирани – предмет је и даље у фази извиђаја.

Једини поступци који се везују за тај злочин тренутно се воде на иницијативу породица жртава. Најпознатији је случај сестара Радмиле и Мирјане Вуковић, којима су у Медарима убијени отац Милутин (50), мајка Цвијета (45) и сестра Драгана (7). Пошто су биле код родбине у БиХ, преживјеле су. 2006. покренуле су тужбу за накнаду штете, али је одбијена 2009. уз образложење да је ријеч о ратној штети. Чак и да је доказано супротно, суд је сматрао да је захтјев застарео. Наложено им је да плате 24.500 куна судских трошкова, због чега је њихова кућа у Медарима двапут била на дражби. Уставну тужбу подигле су, али је одбачена.

Пред Уставним судом још је тужба Гордане Вукелић, чији су родитељи Никола (68) и Нада Поповић (64) убијени у Медарима. Њихови остаци пронађени су тек 2010. у масовној гробници. Она је 2012. поднијела захтјев за накнаду штете, али је изгубила и пред Врховним судом. Адвокатица Слађана Чанковић навела је у уставној тужби да ратни злочин не застарева, па се није требала примјењивати редовна застарелост.

Чанковић је додала да су странке у тим поступцима носиле претежак терет доказивања, јер није било кривичних пресуда, а судови су све одбијали као „ратну штету“. Преокрет настаје крајем 2021, кад ЕСЉП у предмету Баљак против Хрватске истиче да ако држава тврди да штету нису починили припадници ХВ-а, она то мора доказати. Судови су дотад одбијали захтјеве и због наводне застарелости, јер је Закон о одговорности за штету ступио на снагу тек 2003.

Примјер је и породица Десанке и Петра Вукотића, убијених у Пакленици 1. маја 1995, као и мајка Миле и Ђорђа Бошњаковића, убијених у Смртићима, те сродници Ненада Остојића, несталог од 2. маја 1995. У тим случајевима породицама су наметнути трошкови од 11.750 до 33.500 куна. Влада је крајем 2023. одлучила отписати те трошкове, али се та рјешења доносе споро.

Слично је и са стицањем статуса цивилне жртве рата, који је могућ од 2021. Многи припадници српске заједнице сусрећу се с препрекама, а без кривичних пресуда захтјеви се одбијају. Тако је Невенки Дмитровић одбијен захтјев за кћерку Зору, убијену 1. маја 1995. код Бенковца. Возило у којем се налазила нападнуто је током избјегличке колоне; посмртни остаци још нису пронађени, па се води као нестала. Њена мајка је одлучила да се неће жалити.

Комплетан текст прочитакте на ОВОМ ЛИНКУ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.