Злочини над Србима у Сарајеву морају се до краја истражити

ИСТОЧНО САРАЈЕВО- Чувени хирург из Источног Сарајева Славко Ждрале на округлом столу "Затирање и егзодус сарајевских Срба крајем 20. вијека" подсјетио је да је са убиством српског свата Николе Гардовића 1. марта 1 992. године на Башчаршији почео рат у Сарајеву и БиХ.

• Здравствени систем је био на удару и суочили смо се са распадом здравственог система. Од укупног броја здравствених установа 70 посто је припало Муслиманима, 17 посто Србима и 13 посто Хрватима. Са почетком рата на подручјима које су контролисали Срби стварају се нове здравствене установе и тадашњи министар здравља Драган Калинић повлачи брзе потезе и стварају се те установе попут болнице „Жица“ на Илиџи под руководством Милана Пејића, болница у Касиндолу под мојим руководством и неке друге здравствене установе- подсјетио је Ждрале.

Он је подсјетио да је на почетку рата на овом подручју Српског Сарајева било 400 људи који су били незбринути када је ријеч ои дијализи и за мјесец дана набавили смо шест апарата .

Ждрале је напоменуо да је болница у Касиндолу примала и избјеглице који су ту јели и спавали, те да се и у Фочи у октобру 1 993. године ојачава здравствена служба.

• До 1995. године Сарајево је напустило 500 српских љекара. Један дио остао је код нас а велики дуио је отишао вани. Десет до 15 искусних хирурга остало је у Касиндоклу, Сокоцу што је обогатило ове здравствене установе знањем и искуством. Дејтонски споразум донио је мир а за Србе Сарајева настао је пакао, пакао за 150 000 Срба- подсјетио је Ждрале и додао да су неки љекари прешли у неке домове здравља, а да је дио дошао у Касиндо.

Он је напоменуо да су љекари у Касиндолу радили и дан и ноћ, да су се суочавали са најпоразнијим стварима и људским судбинама и чињеницама да су у транспорту и у егзодусу људи умирали.

-Били смо пролазна станица за многе и памтим најтужније сцене када су на тамићу возили табуте- подсјетио је Ждрале и подсјетио да је исељена и болница „Жица“ , те да је поразно да је један Бошњак кога су оперисали и спасили му живот на медима бацао дрвље и камење на нас.

Ждрале је нагласио да и поред свих тешкоћа болница Касиндо наставља да ради иако се константно суочавала са недостатком опреме и кадра.

Он је подсјетио и на исељавање „Фамоса“ којим је руководио Мирослав Берјан и истакао да је ова фабрика која је била на граници сукоба, фабрика у којој је преко једне хале било разграничење у рату  и у тим условуима радила и стварала.

Ждрале је подсјетио да су хиљаде шлепера након Дејтона изашло, да је дио фабрике остао у Источном Сарајеву и да су ту многи људи видјели своју будућност.

Пуковник и почасни генерал Војске Републике Српске Благоје Ковачевић напоменуо је да је од 1 991. до 1 995. године био учесник догађања.

-Сарајево није било окупиран и опкољен град него подијељен град. У том граду су харале терористичке групе које су извеле масакр у Улици Васе Мискина   и два на Маркалама. Они су и након завршетка рата покушали извршити убиство папе...- подсјетио је Ковачевић.

Он је напоменуо да је Војска Сарајевско-романијског корпуса бројала много мање војника од броја који су имале муслиманске снаге у Сарајеву.

-Својим организовањем успјели смо да спријечимо излазак муслиманских оружаних снага из Сарајева јер да су изашли сигурно би изашли до Дрине. Сарајево никада није био затворен град и Муслимани су могли да иду  ако им они дозболе јер су постојали плави путеви, бавили су се шверцом и криминалом о чему свједочи и то што је у Касиндолској улици скончао Хакија Турајлић- подсјетио је КОвачевић.

Он је оцијенио да је потписивањем Дејтонског споразума за Србе Сарајева и војски наступили тешки моменти, тежи од рата.

-Сарајевски Срби су напуштали оно што су одбранили и то у вријеме када је падао снијег, на температури и од минус 20 степени. О положају Срба из тог подручја које су контролисали Срби говори и свједочење тадашњег министра унутрашњих послова Авде Хебиба је отјерао тадашњег предсједнику општине Вогошћа рекавши му да се што прије удаљи са тог подручја, а Алија Изетбеговић је поручио да сви који су носили пушке да ће бити одговорни- подсјетио је Ковачевић.

Ковачевић је додао да је постојала опасност по живот и да је копање гробова био најтежи период и да многи нису знали гдје иду и шта са тим.

Магистар политологије Божо Пурковић оцијенио је да је град Сарајево био логор за Србе и да оно што је до сада истражено само почетак велике трагедије и голготе Срба тог града.

-Власт Сарајева није доизволила истраживање у миру. У Сарајеву је прије рата у десет општина било 340 насеља од чега је 59 имало муслиманску већину, а 105 је било са српском вечином док је макло више од половине било  мијешана насеља. 1. марта у центру Сарајева десило се убиство српског свата, а мјесец касније убиство српског полицајца. У рату у Сарајеву се десило системско страдање српских цивилаи у Сарајеву дешавања имају све одреднице геноцида над српским народом које је пратило убијање, наношење тешких повреда, немогући услови за живот, логори , сексуално злостављање.... Својевремено је Јован Дивјак говорио да су Сарајево ослободиле НАТО снаге и Дејтон- подсјетио је Пурковић.

Пурковић је напоменуо да су на почетку рата већ у мају у Сарајеву почела масовна привођења у логоре који  су напречац формирани и да их је било 126 у ужем дијелу града , те да је кроз логор Виктор Бубањ прошло 5 000 Срба.

Он је напоменуо да су логори отварани и у спортским дворанАМА, ДА ЈЕ ЗЛОГЛАСНИ ЛОГОР БИО Централни затвор, логори у Бутмиру, Соколовић Колонији Храсници , те да се не смије заборавити масовно страдање у Добровољачкој улици, Пофалићима гдје су муслимани уништили 500 објеката.

-Кроз те затворе-логоре прошло је 25 000 до 30 000 српских цивила. Мора се наставити истрага ратних злочина над Србима у Сарајеву. Нећемо живјети у нормалној држави ако до тога не дође- поручио је Пурковић.

Пурковић је навео да је у Сарајеву било више јавних кућа у којима су Српкиње силоване , те да су између осталог биле на Бјелавама, Алуипашину Пољу, Цигланама, Грађевинском факултету кроз коју је прошло преко 100 жена, да је у Храсници било девет таквих мјеста.Открио је да је јавну кућу на Марин Двору држала Ханка Палдум, те да је било 50 таквих локација у жем дијелу града.

-До истине се мора доћи. Морају  се до краја  истражити злочини у Казанима, на Градској депонији, испитати снајперисање „Шева“ које су формиране да се ликвидирају непослушни, убиство осам припадника српских   снага у Великом парку на почетку рата, злочинима Патриотске лиге која је формирана 1 991. године , дакле прије рата- поручио је Пурковић.

Организатори округлог стола "Затирање и егзодус сарајевских Срба крајем 20. вијека" који је одржан јуче у Ректорату Универзитета Источно Сарајево били су Универзитет у Источном Сарајеву, Институт историјских наука и Филозофски факултет.

Масовни егзодус сарајевских Срба почео је 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског мировног споразума припале Федерацији БиХ и трајао је готово до краја марта.

Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.