Жељко Копања, некада уредник и новинар, већински власник Гласа Српске

"Глас" траје на простору на којем је мало шта дуговјечно. Рођен у једном рату, стасавао у више деценијском миру, доживио је и преживио нови рат и наставио свој седам деценија дуги вијек.

Животни вијек, а у животу пут ових новина текао је и тече управо онако како је текао и тече живот њених читалаца. Парадоксално и на први и на други поглед. Па и на трећи, колико годчовјек гледао у "Гласову" стварност. Када мало боље размислим, другачије у ствари није могло ни бити.

Новине су настале усред Другог свјетског рата 31. јула 1943. године у Жупици код Дрвара у времену када се није назирао крај рата, а тако се жељно сањао мир.

Парадокс је и сама прва, ратна редакција. Много је оних који ће тврдити и доказивати: најјача, најбоља у свих ових седам деценија. Наравно, много је и оних који ће тврдити да је међу исписницима "Гласових" страница било бољих и вреднијих у деценијама кроз које су ове новине корачале. Извјесно је само једно, никад ником ко је на овим страницама потписом овјеравао свој поглед на стварност испод текста није било лако.

Настајале су и нестајале државе, успостављани су и рушени системи, а социјалистичке и друге олтаре постављана су божанства. Рушена, са једнаком страшћу као што су и постављана. Многи су у ревер с коа новог кроја жељели удјенути управо "Глас" као потврду месијанске улоге у свом времену.

Дугачак је списак оних који су у свим овим деценијама жељели да "Глас" говори, полугласно.

Било их је међу политичким комесарима, полуписменим преко ноћи произведеним јунацима социјалистичког рада, бахатим и пијаним

националистима, прагматичним централистима, ратним авантуристима, послије ратним тајкунима без краја и конца, федералистима и унитаристима, дејтонцима и антидејтонцима, самоуправљачима и технократама, комунистима и анти комунистима….

Било их је и има их. Али то је већ судбина новина које, за разлику од својих вршњака у свијету, нису морале пратити само технолошке промјене, негосу, према ускогрудном визиру самопроглашених визионара, требале и морале бити само алатка. И због тога је, између осталог, и не само једном "Глас" морао мијењати име. И главу. У графичком и не само у графичком смислу.

Мјерили су политички моћници свих ових деценија или су то макар покушавали онолико колико је њихове мудрости прогутала бјелина

"Гласове" хартије. На жалост и срамоту професије, имали су и помагаче у самом "Гласу" који су били већи калифи од калифа, и већи комесари од комесара. И то треба признати.

А времена су била свакојака.

Комунисти. Они су тражили "интегрално". Та да нисмо били медиј, него "средство ин формисања", а новинари и уредници су живјели као "радници у информисању".

Мука је што се мало тога промијенило. Истина јесте да другови данас више нису другови, али би и даље хтјели "интегрално". И благо наклоно. И са најљепшом фотографијом.

"Глас" садашњости и будућности није спреман на "интегрално", ако то није по мјери његових читалаца. "Глас Српске" данас је народни

лист, лист који више цијени своје дописнике, своје читаоце из најмањег мјеста, него све партијске функционере на највишим страначким котама.

Наш интерес је да сви они који нас читају буду запослени, да њихове породице, злу не требало, имају добру здравствену заштиту, да се возе добрим путевима у солидним аутомобилима, да не гледају море само на ТВ рекламама.

Желимо у годинама које долазе да правимо новине које читају срећни људи. И да будемо посве јасни, ми желимо у Европу. Та ко ћемо и писати. Или како би наш на род рекао: да не будемо мимо свијета.

У нама нека нетраже саговорника они који би нас све заједно опет у торове. Били смо заједно и знамо и косу овце и ко сучобани. Ове новине никада се неће правити у кабинетима.

За то би било поштено да кажемо још нешто. Самокритички, јер само тако има смисла.

Има текстова за које бисмо били срећни да их никада нисмо објавили. Има и оних из времена кожних мантила, "отворених врата" позна тих

као приватизација, из времена набилданих страначких апаратчика и "кабинетских тумача и мудраца" комбинованих са страначким сликама.

Није ово исповијед, ни покајање. Ово је историја. Али и спремност да се за држи поглед на сопственомлику, а да се не разбије огледало. То

је без увијања наша обавеза према заједници у којој живимо. Само тако има смисла издавати новине. У супротном много је боље издавати рекламне брошуре. Тамо су сви лијепи, румени и срећни, а живот станује негдје другдје.

Сви ми, ко ји смо данас у "Гласу Српске", вјерујемо у Републику Српску, БиХ и Европу. Вјерује мода може мобоље и желимо да то боље, независно од тога коли каје цијена, градимо заједно.

Ако се на том путу замјеримо некој странци или партијском лидеру или кабинетском тумачу накнадне памети, вјерујте да нас се то неће дотаћи. Рачунајте с тим. Брукати нећемо ни себе, ни вас. Јер издали бисмо све оне који су нас створили у јулу 1943. у јеку антифашистичке борбе у селу Жупици, код Дрвара? А створи ли су нас да ис ти на говори кроз "Глас".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.