Зашто је важна иницијатива за обраћање суду у Хагу: Арбитража истјерује апсурде на чистац

БАЊАЛУКА - Републичка власт не одустаје од иницијативе да се обрати Сталном арбитражном суду у Хагу с циљем разрјешења својеврсног домаћег Гордијевог чвора, а иако још нема одговора БиХ, која је етикетирана као друга страна у спору, нити рокова за будуће кораке, упућени тврде да је већ први повучени потез заправо разоткрио још један поглед на то како је ова земља замишљена и дефинисана према Дејтонском споразуму.

БиХ је, наиме, означена као страна јер су њени органи једнострано мијењали Анекс четири у вези са Анексом десет Дејтонског споразума, а идеја да се Република Српска први пут обрати арбитражном суду у Хагу је одјекнула у јеку највеће политичке кризе од потписивања Дејтона.

Први корак направљен је половином марта ове године у Народној скупштини, гдје је већином гласова, на приједлог предсједника републичког парламента, усвојен закључак којим је затражено арбитражно рјешавање спора између Српске и БиХ, у својству страна уговорница у Анексу четири Дејтона, који је Устав БиХ, те Анекса десет који се тиче мандата и овлашћења високог представника.

Српска, наиме, не признаје Кристијана Шмита за високог представника од када је у јулу 2021. године замијенио у тој фотељи Валентина Инцка јер није именован у складу са процедурама у Савјету безбједности УН.

Један од кључних аргумената, а који је наведен и у закључку Скупштине, је заправо одлука Уставног суда БиХ из 2023. по апелацијама у вези са амандманима на Устав ФБиХ и измјена Изборног закона БиХ којим су, пише, признали високог представника као законодавца, упозоравајући да ту улогу, према Дејтону и Уставу, имају само парламенти.

Још тада је наглашено да ће се изостанак писаног одговора БиХ у року од 30 дана сматрати пристанком на предложену арбитражу, а њено експлицитно одбијање преузимањем одговорности за кршење анекса, уз опаску да то не ограничава Српску да самостално или у договору са неким странама покрене одговарајући спор.

Драган Дакић, правни савјетник предсједника Народне скупштине који је и професор међународног права, потврдио је за "Глас" да још нема одговора БиХ на позив Српске те да је очигледно да друга страна "и то она која крши Дејтон" не показује спремност за рјешавање кризе.

- Имамо само ћутање од стране БиХ, док Српска показује спремност да и пред страним ауторитетом изнесе своје аргументе - казао је Дакић.

У БиХ је, подвукао је, на сцени спор правне природе, никако безбједносне, јер је, подсјетио је, све закомликовано усљед једностраних измјена Дејтонског споразума од стране Уставног суда БиХ који је прогласио Шмита органом БиХ, а који је доношењем закона и мијењањем Устава нарушио Дејтон.

Истичући да нема конкретних рокова за даље кораке који би требало да стране приближи Сталном арбитражном суду, наводи да је потребно да БиХ покаже храброст како би се дошло до спора, а у коначници и до рјешења.

- Оно што предлажемо није политичко рјешење, већ строго правно јер ми ово видимо као правни спор, а никако као безбједносно изазовну ситуацију - подвукао је Дакић.

Упркос ћутању надлежних институција БиХ, и сама иницијатива је, додаје, показала како је све требало да заправо функционише од почетка. У фокусу је, како каже, Анекс пет Дејтонског мировног споразума у којем је уговорен начин рјешавања спорова између ентитета, али не и између ентитета и централних власти.

Одговор на питање како је дошло "до тог пропуста" је, наводи, јасан.

- БиХ у Дејтону није замишљена ни уговорена као субјект који има толико широка унутрашња овлашћења каква су настала након Дејтона и 30 година његове имплементације, а посебно измјена од стране високих представника и Уставног суда. Зато се није могло ни замислити да је могуће да дође до правног спора између централних органа и ентитетских инстанци јер се просто нису бавили истим питањима. БиХ је у Дејтону замишљена као субјект спољашњег права путем којег ентитети сарађују са другим државама, а унутрашњи послови су били пројектовани и замишљени као искључиво надлежности ентитета. Заиста у тим констелацијама није било могуће да дође до преклапања надлежности и спорног правног питања. Зато у тексту споразума изостаје одредба како ће се рјешавати спорови ентитета и централних органа. Међутим, чињеница да то изостаје ипак не искључује примјењивост других извора међународног права - рекао је Дакић.

Стални арбитражни суд је међународна организација са сједиштем у Палати мира у Хагу, у Холандији. Он није суд у традиционалном смислу, али пружа услуге арбитражног суда за рјешавање спорова из међународних споразума између држава чланица, међународних организација или приватних странака. Организација није агенција УН, али је службени посматрач и уједно и најстарија институција за међународно рјешавање спорова.

Закони

Српска је у закључку појаснила и неке од корака које је предузела до сада. У дијелу који се односи на, како пише, ремедијална средства је наведена привремена дјелимична суспензија Анекса четири, уз опаску да је у складу са одредбама Бечке конвенције о праву међународних уговора усвојила и Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ све док Парламентарна скупштина БиХ не донесе закон о Уставном суду. Привремено је суспендован и Анекс десет јер је усвојен Закон о измјени закона о објављивању закона и других прописа Републике Српске којима су одлуке високог представника скинуте са списка аката који се објављују у "Службеном гласнику".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.