Зашто грађани Републике Српске (не) гласају

Избори представљају централни зупчаник демократије. Они нису само процедурални чин, већ и најмасовнији политички процес у којем учествују сви сегменти друштва, укључујући грађане, политичке странке, масовне медије и друге актере. Као најуређенији облик политичког процеса избори омогућавају грађанима да пренесу своју сувереност на изабране представнике, који ће доносити одлуке које ће бити обавезујуће за све чланове заједнице.

Посљедњих година свједоци смо кризе институције избора која је уочљива чак и у тзв. стабилним демократијама. Бирачко тијело постепено се претвара у пасивну свјетину, послушно реагујући на подстицаје које јој сервирају други. Све даље води до дубоког неповјерења у институције демократије - странке, парламенте и владе - гдје здрав скептицизам прераста у отворену политичку аверзију. Интересовање за политику расте, али вјера у њу и у оне који је воде драстично опада. Као резултат тога политичка партиципација се смањује. Да ли смо дошли до тачке у којој су избори постали фосилно гориво демократије?

Република Српска није изузетак од овог тренда. Умјесто масовног одзива грађана, све чешће је уочљива апатија и сумња у политички систем. Зашто грађани одлучују да не гласају? Да ли су разочарани у институције? Умара ли их перцепција да "сви политичари обећавају исто, а не испуњавају ништа"? Или је у питању дубљи проблем - губитак вјере да њихов глас може нешто да промијени?

Истраживање о изборној партиципацији које су крајем прошле и почетком ове године спровели студенти Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци доноси изненађујуће одговоре - грађани Републике Српске не апстинирају зато што су незаинтересовани, већ зато што су дубоко разочарани политичким процесима и њиховим актерима. Према подацима добијеним анкетом која је обухватила 336 испитаних грађана, чак 71 одсто њих нема повјерења у политичке институције, док 42 одсто не вјерује ништа политичарима у Републици Српској. Са друге стране, 43 одсто је означило тврдњу "некад вјерујем, некад не вјерујем", што је занимљив податак, који показује да грађани нису у потпуности индиферентни, али да немају довољно повјерења у политичке актере.

Резултати

Истраживање показује да, упркос високој дози скептицизма, значајан број грађана прати политичка дешавања. На питање колико су заинтересовани за политику, 24 одсто испитаника наводи да је "изузетно заинтересовано", док је 38 одсто "заинтересовано"“. Неутрално се изјаснило 23 одсто, док је 15 одсто одговорило да уопште није заинтересовано. Резултати статистичке анализе показали су да су интересовање за политику, ниво образовања, политички цинизам и партијска идентификација најзначајнији предиктори изборне партиципације/апстиненције.

Мотиви за гласање варирају, али доминирају сљедећа два: жеља за побољшањем услова живота (59 одсто) и подршка странци или кандидату којем бирач вјерује (22 одсто). Око 12 одсто испитаника наводи одбрану националних вриједности као примарни мотив за излазак на изборе. Остали фактори, као што је притисак социјалног окружења, заступљени су у мањем проценту.

Резултати анкете откривају да грађани Републике Српске не излазе на изборе не зато што им недостаје политичка свијест, већ зато што не виде сврху учешћа у систему који не одговара на њихове потребе. Апстиненти су незадовољни постојећом политичком понудом (26 одсто), а мањи број грађана не гласа због незаинтересованости (22 одсто). Петнаест одсто је означило одговор "недостатак времена" као разлог неизласка на претходне изборе, а 20 одсто одговор "корупција у политици".

Ови подаци показују да грађани који апстинирају не чине то због личне индиферентности, већ због осјећаја да њихов глас не може донијети неке промјене. Чак 47 одсто испитаника сматра да је њихов глас важан, али да не може битно промијенити ствари, док 22 одсто вјерује да се, без обзира на то ко је побједник изборне трке, ништа неће промијенити.

Очекивања

Грађани при избору кандидата највише вреднују досљедност у заступању увјерења и залагање за конкретне промјене (нарочито апстиненти), што је пресудно за 43 одсто и 42 одсто испитаника. Насупрот томе лична харизма има значај за свега 15 одсто испитаника. Ово нам говори да грађани траже суштинске промјене и истинску борбу и жељу за спровођењем исправних политика које ће бити у интересу општег добра, а не само привлачну, запаљиву реторику и харизматичне лидере. Очигледно је да ће политички актери Републике Српске који желе придобити повјерење ширег дијела бирача морати понудити више од празних обећања - грађани очекују конкретне програме и реформе.

Политички цинизам и неповјерење у институције су растући проблеми, али то не значи да је демократија у потпуности изгубила своју снагу. Оно што нам ови подаци показују јесте да грађани нису престали да брину о политици - напротив, они су свјесни проблема и очекују рјешења.

Професор на Факултету политичких наука Владе Симовић истакао је да неповјерење грађана у институције може бити тумачено на два начина. У првом случају оно је одраз политичке неупућености, а у другом одраз политичког цинизма. Симовић тврди да је, ако велики број грађана излази на изборе, а истовремено већина њих нема повјерења у институције којима на тим изборима дају легитимитет, те се не мијењају гласачке преференције, ријеч о политичком лицемјерству или о политичкој необразованости која иде до те мјере да грађани не знају вриједност свог гласа.

Када је ријеч о апстинентима, резултати указују на то да проблем нису сами грађани и њихова незаинтересованост, већ и политички систем који их не мотивише да то учине.

Теорија каже да, ако се не поврати повјерење у институције и политичаре, постоји опасност да демократија изгуби свој основни смисао да буде систем у којем народ заиста одлучује. Рјешење није једноставно, али је јасно - политички актери морају почети да слушају грађане, а не само да траже њихове гласове. Без тога избори би заиста могли постати фосилно гориво демократије, а грађани - пуки посматрачи у игри у којој су некада били главни актери.

Ахилова пета

Професор Ђорђе Вуковић, у оквиру чијег предмета су студенти спроводили ово истраживање, подсјећа да политички легитимитет одражава равнотежу, односно усаглашеност начина политичког дјеловања изабраних кандидата са политичком вољом грађана који су им повјерили гласове, што често није случај у пракси.

- Одношење према мандатима као према приватном власништву, промјене политичког дискурса, трговина утицајима и слично, наравно да распаљују разочарење и продубљују неповјерење људи у политику и политичаре. Иако апстиненција, малодушност и цинизам који из тога проистичу такође могу да се тумаче као својеврсна политичка стајалишта, ипак је то директан погодак у Ахилову пету наше заједнице - навео је Вуковић.

Аутори су студенти Факултета политичких наука у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.