Зашто БиХ једина нема кандидата за генералног секретара УН-а

Откако је Влада Црне Горе потврдила да ће њен кандидат за генералног секретара УН-а 2016. године бити Игор Лукшић, министар иностраних послова и потпредсједник црногорске владе, једина земља из региона која вјероватно неће имати свог представника у утрци за насљедника Бан Ки-муна је Босна и Херцеговина.

Нејасне амбиције

Добро упућени тврде да су шансе за избор челника УН-а многима мање важне од чињенице да ће у наредним мјесецима бити у фокусу медијске пажње. Неће зачудити и ако неко од балканских кандидата заврши као замјеник новог генералног секретара, што би, такође, био огроман успјех за регију. 
 
То што све земље у окружењу осим БиХ имају свог кандидата за генералног секретара, потврђује и парцелизацију регионалних интереса који често не сежу даље од личних амбиција појединаца или интересних група иза њих. Западни Балкан је још далеко од "скандинавског" модела заједничког дипломатског наступа и ради заједничких економских циљева.
 
Добро упућени тврде да неки од кандидата за ту функцију, прије свега Ирина Бокова, дугогодишња директорица UNESCO-а, али и њена земљакиња, такођер из Бугарске - Кристалина Георгијева, садашња висока дужносница ЕУ, па све до Мирослава Лајчака, бившег високог представника у БиХ, ипак имају више шансе од представника из бивших југославенских земаља.
 
У тој утрци ће бити и политичких "пензионера", попут пензионисаног предсједника Словеније Данила Тирка, а према многима, он је и најозбиљнији кандидата за првог човјека УН-а. Ту су и Весна Пусић, одлазећа шефица хрватске дипломатије, те бивши предсједник Генералне скупштине и амбасадор Македоније у УН-у Срђан Керим. 
 
Али, има и веома амбициозних, попут Вука Јеремића, бившег министра вањских послова Србије, уз претпоставку да ће га, без обзира на Вучићеву владу у Београду, јавно и тајно подржати Москва. Русија је, свакако, најјача у скупини од 23 земље чланице Источноевропске групе у УН-у, у којој је и БиХ.
 
Сталних пет 
 
Осим доказаног резимеа у међународној дипломатији, за све кандидате важе, чини се, два посебна увјета; један је јавни, а други је неписано "правило". Генерални секретар треба знати француски језик и мора бити подржан од најјачих свјетских сила.
 
Осим Ирине Бокове која, уз енглески и руски, говори перфектно француски (дакле три од укупно седам званичних УН језика), и Тирка, који је посљедњих година увелико учио овај језик, у биографијама Балканаца се види да им француски није био најважнији "споредни језик" на свијету. Тако и Весна Пусић уз енглески говори још "само" њемачки. 
  
Али, више од тога, и без обзира што су, сходно резолуцији од 13. септембра 2015. године, Генерална скупштина, значи 193 земље чланице УН-а, добиле више овласти да расправљају о потенцијалним кандидатима, одлуку о томе ко ће бити "једини кандидат", да би на крају био само потврђен од свих или већине земаља чланица УН-а, опет ће имати иста стална петорка с правом вета. Осим Русије, о томе ће одлучивати Кина, Велика Британија, Француска и, наравно, САД. 
 
А управо Вашингтон до сада није показао чак ни благу наклоност према неком од балканских кандидата, што је сигнал који се не смије занемарити. 

Идеалан кандидат

Када би БиХ истакла свог кандидата, без обзира на образовање, чак и дипломатски талент и политичко искуство, морао би то бити кандидат без корупцијских афера и с визијом, без наслањања на мрачну прошлост, јер то је критериј, који напросто важи за све кандидате. 

Ниједна земља од сталних пет у Савјету безбједности не може кандидиовати свог држављанина за генералног секретара УН-а.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.