Запис из Уништа, у босанскограховској општини

Ово село у далматинском дијелу Подинарја, само у посљедњем рату, доживјело и преживјело све што зло вријеме може са собом да донесе

ОНОМAД, за Титова времена, баш као и данас, Уништа су била дио босанскограховске општине. Ономад су Уништа била драго чедо, а данас су пасторче Босанског Грахова. Ономад се у Уништа долазило без пасоша, а данас се без њега не може у село. Не може, пошто из Босанског Грахова, центра општине, до Уништа нема пута. Њему се препријечила Динара. На путу до Уништа, најприје се мора прећи гранични прелаз у Стрмици и ући у Хрватску, да би се, послије педесетак километара пута по “лијепој њиховој”, из правца Кијева, опет прешла граница и стигло у Уништа. Ово село далматинског дијела Подинарја, само у посљедњем рату, доживјело је и преживјело све што зло вријеме може са собом да донесе. Тутњали су Уништима деведесет и прве године Мартићеви полицајци и Војини четници, а у јесен деведесет и пете, и Туђманови бојовници и Ројсове усташе. Они први су, одмах по доласку у село, срушили католичку цркву, а ови, други у смирај Републике Српске Крајине, узвратили паљењем православне богомоље. Данас су обје у рушевинама. Зачудо, вријеме мартићеваца и четника, бојовника и усташа, како-тако, ипак је преживио меморијални комплекс са спомеником борцима далматинских бригада, погинулим током Другог свјетског рата на ратиштима Далмације, Босанске Крајине и источне Босне, те спомен-домом који је у селу подигнут крајем седамдесетих година прошлог вијека. Прије посљедњег рата, у Уништима је живјело око четири стотине душа. Пола једних и исто толико других, јер трећих није ни било. Данас је у селу осам домова и у избама двадесет и шест душа. Четворо је Срба и двадесет двоје Хрвата. Пошта, школа и продавнице... све је за сељане Уништа у дванаест километара удаљеном Кијеву. У “лијепој њиховој”. - До Босанског Грахова је осамдесетак километара. Тамо идемо само када нам нешто, како би народ рекао, к'о о главу треба. Када нам затреба неки документ, на примјер. A општинари? Они у Уништа долазе само за изборе, када им требају наши гласови. И никад више - каже Светко Гризељ. Он прича да је власт Босанског Грахова обећала да ће обновити три куће, али је - веле - материјал за ту обнову отишао неком другом. У Уништа није дошао. Сељани се данас мало коме обрадују. Ни новинаре не желе, јер послије свега што се догодило, Уништани мало коме више и вјерују. И руку им пружају. - Толико пута бити изигран и преварен и толико пута бити заборављен и остављен на вјетрометини и препуштен сам себи, а након свега тога ширити неком - макар то били и новинари - руке добродошлице, заиста више нема смисла - каже трговац са камионом сплитских регистарских таблица, који је у Уништа довезао нешто намирница, да их прода сељанима. Није жели да се представи због тога што је илегално прешао границу и дошао у другу државу. Свеједно је да ли питомином Уништа шибали вјетрови са Динаре или бура, отуд од мора. Јер, ни вјетрови ни буре проблеме неће одувати, нити ће из овог села отјерати оно што је грко. Што стоји у грлу. Сељанима је данас остало још једино да се сјећају Титовог хероја Јоше Дурбабе и његових пролетера из Друге далматинске. Да причају о тадашњем времену среће, али и данима мука с почетка деведесетих. Остало им је да скончају на дједовини и да буду покопани у родној груди. Једни код цркве, порушене деведесет и прве, а други поред богомоље, запаљене деведесет и пете... Остало им је да њихови потомци, о славама и “благданима”, дођу да, уз крстове и “крижеве”, запале свијеће и положе цвијеће. И пусте сузу на камен родног им Подинарја. И Уништа у његовим њедрима. Славиша СAБЉИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.