Вапаји српских породица још одјекују: Вратите нам барем кости да их достојно сахранимо

Ведрана Кулага Симић 02.08.2026 16:17

Фото: Агенције | "Олуја"

Колона. Тиха, тужна, дуга, непрегледна. Страшна, јер за многима у крају који су с правом звали вјековно огњиште, не осташе само куће, окућнице, њихова блага, пашњаци. Остадоше и ту им падоше најмилији. И пред кућним прагом и док су покушавали да умакну чизми хрватског војника. Многи су се спасли, а на стотине породица и данас виче из свег гласа, али их нико не чује док траже кости најмилијих.

Тридесет прва годишњица великог крајишког егзодуса и жртава страдалих у акцији "Олуја", коју су у августу 1995. спровеле хрватска војска и полиција на тлу некадашње Републике Српске Крајине (РСК), навршава се наредне седмице. Оружане снаге Хрватске, уз одобрење САД и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и појединим снагама из БиХ тог кобног 4. августа су, како деценијама подсјећају из Документационо-информативног центра "Веритас", извршиле агресију на Српску аутономну област Крајина - сјеверну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, у саставу РСК.

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а и да су представници РСК на дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба, њих око 230.000 са око 30.000 војника, ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге из БиХ и НАТО, оних који су кренули на Крајину било више него становника на тој територији.

Хрватска војска је већ 5. августа ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу. Убрзо је сломљен отпор Српске војске Крајине и више од 220.000 душа, поучен историјом, креће у највећу српску "сеобу", на исток. Ка браћи по вјери. Чак и када је престао сваки отпор, убијани су људи који нису хтјели или могли са вјековних имања, али и они у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територији тадашње Републике Српске. О некима се и 31 годину касније ништа не зна. Осим да их нема и да су још само лица без имена и презимена. НН лица.

Судбине

У "Олуји" је убијено или нестало скоро 2.000 Срба, а око 220.000 протјерано је из РСК. Било је то, по многим оцјенама, највеће етничко чишћење у Европи послије Другог свјетског рата.

Срби из Хрватске и територије некадашње РСК, након егзодуса августа 1995, расули су се по свијету. Породице несталих Крајишника углавном су нашле спас и изградиле нови дом негдје у Србији или Српској, проводећи живот у нади да ће једног дана, а прије него што дође и онај судњи, добити посмртне остатке оних за којима трагају од "Олује". Неки и прије, а неки и послије ње.

Даница и Теодор Самарџија се од 7. августа 1995. воде као нестали. О њима, својим родитељима, из године и годину, пуних 30 година непрестано прича њихова кћерка Нада Бодирога, која наводи да су их хрватске оружане снаге на кућном прагу спалиле живе, заједно с породичном кућом.

О свему је давно дала изјаву хрватским тужиоцима, али ништа се не дешава.

Исповијести и свједочења су остала трајно записана и у књигама "Кад чекање и неизвјесност успоре ритам живота" са потписом Удружење породица несталих и погинулих лица "Суза" регистрованог 1998. у Београду.

Једно крије горку судбину Русмиле Крекић, Урошеве супруге, зване Ружа коју је "Глас" објавио у серијалу о "Олуји" прошле године, Узели су се млади, са 19 и 23 године, добили два сина и живјели у Бенковцу.

- Мислили смо да нико и ништа не може да наруши нашу породичну идилу. Међутим, све се одједном мијења. Деведесетих почиње рат, а мој супруг Урош је ишао на положај као и сваки мушкарац који је бранио своју кућу. И тако, оде он на Огњену Марију 30. јула 1995. године на Динару. Од тога дана, наши животи попримају друге облике. Никада га више нисмо видјели и никада се више није вратио. Добијали смо разне информације. Прва је била да је заробљен, па ме држала нада - доћи ће једног дана, а онда је са годинама и она постала све блијеђа. Сви Срби који нису отишли из својих кућа, одведени су 5. на 6. август 1995. године негдје у околину Книна у неки сабирни центар, а наша комшиница која је такође била заробљена, каже да је видјела и њега ту, наводно је био рањен и тражио је воде, али није смјела да му да. Касније су их раздвојили, она је одведена у Задар, а за њега не зна гдје је одведен - испричала је Ружа.

Пети дан од Урошевог одласка, 4. августа, креће несрећна акција "Олуја".

- Покупила сам дјецу и нешто Урошевих ствари у нади да када га сретнем, може да се пресвуче. Баба је остала код куће да брине о стоци и, ако се дјевер или Урош врате кући, да им се нађе. Сутрадан је и она морала поћи од куће. Дјеца и ја смо се у Бенковцу попели на неки камион и тада почиње наш пут у непознато. Стигла сам у Србију са дјечацима од 7 и 12 година и Урошевим стварима. Осјећала сам се изгубљеном јер Уроша нема поред мене. Најстарији унук носи дједово име - Урош. Често замишљам како би било да се Урош појави, како би био срећан да их све види, како би све било другачије да је и он са нама. Прошло је три деценије неизвјесности. Ја се и даље надам да ћемо сазнати бар нешто. Неко мора да зна гдје је Урош, неко га је одвео, ипак је жив заробљен, морао је неко нешто видјети…. Ма није он био игла да се изгуби. Онакав човјек не може тек тако да нестане. Да бар имамо његов гроб, да га достојно можемо сахранити, било би лакше, да сви нађемо мир. Овако, од њега ми је остала само бурма коју чувам као светињу - испричала је Урошева Ружа.

Трагање

Удружење "Суза" су основале породице које су саме кренуле за истином о судбини несталих најмилијих. Свјесни препрека на путу откривања истине, одлучни да не посустану, да истрају, све док и посљедњи Н.Н. не добије име.

- И након 31 године породице и даље живе у неизвјесности. Нема емпатије са супротне стране, а оне нису имале ни добиле прилику да их ожале. "Олуја" још није готова. "Олуја" је злочин који још траје - тим ријечима је разговор за "Глас" започела Драгана Ђукић из Удружења "Суза".

И поред свих технологија не расвјетљавају се судбине несталих лица.

- Огромни бројеви су пред нама, уз све технологије које имамо. Идемо у свемир, а назадујемо као човечанство. Постоје локалитети који могу да се реше преко ноћи, али нема добре воље кад су у питању српске жртве. Ова мука предуго траје. Наше породице су дале крв, а даље су немоћне ако нема политичке воље. Не може да копа земљу по Хрватској - истакла је она.

Додаје и да нема оправдања за изостанак казне барем у случајевима гдје се све зна, као што је случај Петровачка цеста.

- Преживели чланови породица су све старије, уморнији, сити од обећања и чекања. Разочарани, али и у страху да говоре о страхотама које су преживели и да сведоче о злочинима да не би угрозили животе најмилијих јер их већина иде кроз Хрватску или у ту земљу као чланицу ЕУ - нагласила је Ђукићева. Српски народ и Крајишници, каже, немају потребу да надувавају истину или бројеве.

- На различите начине покушавамо да одржимо континуитет и да жртве не буду заборављене. Да остане писани траг јер ако тога не буде неће бити ни њих. Боримо се и истрајаћемо у мисији да утичемо на све који су надлежни да се расветле судбине. Постоје чињенице, али нема добре воље јер су Срби у питању. То боли. Ако смо већ изгубили највредније, а то су животи наших најмилијих, имамо право да им вратимо име и презиме, достојно сахранимо. Да не остају НН лица. Три деценије су велике. Превелике - закључила је.

Предсједник Д.И.Ц. "Веритас" Саво Штрбац каже да су, према подацима које имају, у војно-полицијској акцији "Олуја" 1.904 особе погинуле или нестале особе, а међу њима је око 65 одсто цивила и 29 одсто жена.

- Много више жена и цивила је страдало током "Олује" него у читавом рату. Несталих је 612. Међу њима 467 цивила, 238 жена. Велики су то бројеви и ти односи говоре о томе о размјерама злочиначке операције у односу на цијели рат, јер су страдали махом цивили, односно жене - рекао је Штрбац.

У "Веритасу", истиче, 31 годину да живе са проблемима и неправдом.

- Знамо у главу све те породице, знамо им и страдале и чланове породица, посебно оне које трагају. Заједно смо у томе, обиљежавамо те годишњице. Одлучили смо да се за културу сјећања и културу памћења јер не смије стати прича о истини о страдању Срба у Хрватској. Култура сјећања је индивидуална. Ја, на примјер могу да причам о ономе што сам доживио, а то је подложно забораву и фризирању, а култура памћења је колективно сјећање народа. Ја нисам био учесник ни Другог свјетског рата, а камоли Косовског боја, а о томе знам јер су ми оставиле генерације кроз написане ријечи, споменике. То ће иза себе оставити и генерација која је доживјела рат деведесетих кроз писане трагове и усмена предања. Они ће памтити оно што им ми пренесемо - истакао је Штрбац за "Глас".

Злочин и казна

Ова агресија, под кодним називом "Олуја", спровођена је, како истичу, као и оне које су јој претходиле - "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп" и -"Бљесак", по тактици "спржене земље", што је новембра 1995. досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

За злочине током и послије "Олује" правоснажно су осуђене двије особе у Хрватској и то Албанац Божо Бачелић и Србин Рајко Кричковић, док је у БиХ осуђен један припадник Армије БиХ Шефик Алић због убиства заробљених крајишких Срба. У Србији је 2022. подигнута оптужница против четворице хрватских официра за гранатирање српске избјегличке колоне 7. и 8. августа 1995. на петровачкој и приједорској цести. Иако Хрватска одбија сарадњу, београдски суд је у августу 2024. одлучио да им се суди у одсуству.

За злочине је суђено и у Хагу. Иако је првостепено утврђено да су генерали Анте Готовина и Младен Маркач били дио удруженог злочиначког подухвата с циљем етничког чишћења Срба. Жалбено вијеће их је на крају ослободило по свим тачкама.

Међународни суд правде је 2015. године операцију "Олуја" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада експерти тврде да је имала све карактеристике.

Србија и Српска од 2015. године заједно обиљежавају годишњицу "Олује" као Дан сјећања на страдале и прогнане Србе, а тако ће бити и ове године и то у Мркоњић Граду док ће дан касније, с друге стране границе, Хрватска славити те вреле дане као најславнију побједу у својој историји.

Мјеста гдје су Српска, Србија и СПЦ до сада заједнички обиљежавали Дан страдања

2025. Сремски Карловци
2024. Лозница
2023. Приједор
2022. Нови Сад
2021. Бусије (Београд)
2020. Сремска Рача
2019. Фрушка Гора
2018. Бачка Паланка
2017. Ветерник (Нови Сад)
2016. Бусије (Београд)
2015. Сремска Рача

Програм обиљежавања

("Веритас")

ПОНЕДЈЕЉАК, 3. август

Бањалука

20.00 - Комеморативна академија "Да се на заборави - Марама плава" (Храм Христа Спаситеља)
20.40 - Отварање изложбе "Да се не заборави - Жртве авио-гранатирања хрватске војске на избјегличке колоне на Петровачкој цести и Сводни" (Храм Христа Спаситеља)
21.00 - Приказивање документарног филма Тихане Бајић "Петровачка цеста" (Парк ослобођења)

УТОРАК, 4. август

Бањалука

11.00 - Парастос за пострадале (Храм Христа Спаситеља)
12.00 - Полагање цвијећа (Централно спомен-обиљежје погинулим борцима)
13.00 - Трибина "Дани туге и сјећања" и промоција нових "Веритасових" издања (Кућа Милановића)

Мркоњић Град

20.00 - "Дан сјећања" у организацији Србије, Српске и СПЦ

СРИЈЕДА, 5. август

Бањалука

10.00 - Помен и полагање вијенаца на споменик погинулим Далматинцима на Динари (Пердувово гробље)
11.00 - Полагање цвијећа на гроб Боре Мартиновића (Ново гробље)

ЧЕТВРТАК, 6. август

Нови Град

10.00 - Парастос (Храм Светих апостола Петра и Павла)
10.45 - Паљење свијећа према "мосту спаса" и спуштање вијенаца у Уну (мост на граничном прелазу, Нови Град)
12.00 - Помен и полагање вијенаца на Спомен-крст у Сводни

ПЕТАК, 7. август

Петровачка цеста (Јањиле - Бравско, Босански Петровац)