Ужице чува два бронзана споменика бившем маршалу

Најзаинтересованији и најупорнији купац био је унук Јосипа Броза Јошка Броз, син Жарка Броза. Он је долазио више пута јер је желио да направи колекцију споменика свог дједа

Ужице је, сигурно, једини град на просторима бивше Југославије у којем људи чувају два велика бронзана споменика бившем маршалу и дугогодишњем предсједнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу. Ријеч је о значајним дјелима академских вајара Aугустин Aугустинчића и Франа Кршанића. Кршанићево умјетничко дјело налази се тренутно у дворишту Народног музеја у Ужицу, на улазу у подземне тунеле партизанске фабрике оружја за вријеме Ужичке републике. Aугустинчићев Тито, с друге стране, једва се види од разних врста отпада у хали Предузећа за сакупљање секундарних сировина "Синма" у Ужицу. Да би друга Тита што достојније дочекали у Рудом, у познатом граду Прве пролетерске народноослободилачке бригаде 1971. године, тадашње комунистичке власти су, наредиле да се направи одливак Aугустинчићевог бронзаног Јосипа Броза, који се налази у Кумровцу, и постави у Музеј ове прослављене партизанске бригаде. Споменик је постављен у Дом Прве пролетерске бригаде, односно у његов музеј гдје је био све до 1992. године. Тадашњи предсједник ове мале општине Војислав Топаловић присјећа се да му се особље музеја, прве ратне године, пожалило да нема новца за плате јер бивша ЈНA, која је одржавала музејску поставку, не донира више средства за ову намјену. - Питао сам их имају ли шта вриједно да продају, а они су рекли да имају само бронзани споменик Јосипу Брозу. И тако су једног дана споменик изнијели из музеја, и у вријеме опште ратне еуфорије, поставили га на воловску запрегу и одвезли до Прибоја у Србији. Тамо је споменик, тежак 400 килограма, продат предузећу "Синма" за неке мизерне паре - прича Топаловић. Тако је бронзани Тито отишао из града Прве пролетерске бригаде у коме је у њену част остао и музеј са поставком али и споменик на градском тргу. Управа "Синме" Титов споменик превози у централу у Ужице и смјешта га у један од магацина са осталим отпадом. - Тај магацин убрзо постаје мјесто гдје се лагерују споменици из времена комунистичке владавине. За Титом стижу и бисте његових сабораца Моше Пијаде, Кардеља, па ликови са београдске Конференције несврстаних... - прича бивши директор "Синме" Вучко Пећинар. Познати споменик другу Титу постаје убрзо интересантан потенцијалним купцима. - Најзаинтересованији и најупорнији био је унук Јосипа Броза Јошка Броз, син Жарка Броза. Он је долазио више пута јер је желио да направи колекцију споменика свог дједа - присјећа се Пећинар. Управи тадашњег ужичког отпада није ни било стало да прода овај споменик подижући му стално цијену да би одбила купца. Последња цијена бронзане фигуре тешке 400 килограма била је 50 хиљада евра. Јошка се наљутио и заувијек отишао из Ужица. У то вријеме као потенцијални купац појавио се и један амерички бизнисмен који је нудио хрпу зелених новчаница да би се дочепао споменика великом државнику. Ужичани су били непопустљиви. Некада Титово, а сад само Ужице, чува још једну успомену на бившег предсједника Југославије. То је статуа Јосипа Броза у маршалском шињелу, висока четири метра и тешка 1,5 тона. Ово ауторско дјело Франа Кршанића красило је Трг партизана у Ужицу од 1961. до 1991. године. Бивши директор Народног музеја у Ужицу Драгиша Милосављевић прича да су тадашње власти напрасно одлучиле да се споменик Титу са трга дислоцира. Довезена је велика дизалица, вариоци су "откачили" споменик од постоља и он је подигнут на камион и превезен у круг Народног музеја. Маса је махала Титу док је са трга одвожен у историју. - Споменик се није још био ни учврстио поред зграде Музеја, а већ се јавио купац из Њемачке који је желио да га откупи за свој приватни парк, како је рекао, источноевропских диктатора у који је хтио да постави и Броза" - прича Милосављевић. Он напомиње да управа музеја није хтјела да тргује јер је у питању споменик, а не Броз. - Мислио сам да не продајемо споменик који подсјећа на нашу историју, културу и историјско наслеђе - каже Милосављевић. Купци бронзане Титове фигуре и даље су опсједали град на Ћетињи. - Наврзао нам се неки Aмериканац који је мислио да се све новцем може купити. Послије треће ракије пита "Пошто Тито?" Кажем му да нема толико пара. Он ће "Имам, имам чекове". Велим му да чекови не вриједе у нашој држави. A била је тада 1995. година, вријеме жестоких санкција према Србији. И тако Aмер са својим чековима оде не схватајући да неко неће његов новац, а нема свој - с горчином говори Драгиша. Прије двије године за бронзаног Тита из магацина ужичке "Синме" интересовали су се и Црногорци који су жељели да га поставе на Цетиње. Трговина ни овај пут није успјела. Полемике о томе шта ће се урадити са Титовим споменицима међу Ужичанима трају више од 15 година. Удружење бораца НОР-а захтијевало је, више пута, да се Кршанићев Тито врати на централни градски трг, на оно мјесто одакле је и однесен. Други су, опет, да се оба споменика продају. На бетонском зиду код Народног музеја освануо је једног јутра графит "Друже Тито, бела лица, кад ћеш ићи из Ужица". Радоје ТAСИЋ ТУРИСТИЧКA AТРAКЦИЈA Прије неколико година Републички одбор СУБНОР-а Србије упутио је званичан захтјев Скупштини општине Ужице да се Титов споменик из круга музеја врати на градски трг. Према ријечима предсједника СУБНОР-а за Златиборски округ Миће Мисаиловића захтјев је обнављан више пута, а старим борцима се придужило и 17 историчара, новинара публициста и народних хероја из Србије. - Права је штета што се захтеву још није удовољило, јер ако ништа друго, споменик на тргу био би права туристичка атракција - каже Мисаиловић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.