Уздуж и попријеко: Во у купусу

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

ДA СЕ БиХ збиља налази у кризи сличној оној из деведесетих година, најбољи доказ је Михаел Шмунк, који просто не дозвољава да га заобиђем. Јер истрајно доказује тачност дефиниције ко у таквим околностима заћути, а ко се разгалами. A Шмунк, који поред својих силних наступа и иступа стиже да обавља и послове њемачког амбасадора у БиХ, својим мудрим изјавама сам себе класификује у одговарајућу групу. Најновији "бисер" господина Шмунка гласи: "Да сам ја предсједник БиХ, прво бих радио на томе да будем једини". A наведену сентенцу је испалио у некој сарајевској приватној школи за науку и технологију. Тако је, поред очигледног наука да благе везе нема о уставном уређењу БиХ, хер Шмунк неким комшијама у Предсједништву БиХ понудио и "технологију" за легализацију насртаја на прсте и носеве око себе. Но, камо среће да је Шмунк једини који би да буде искључиви тумач свега живога и све мртвије природе око нас. Јер, у ову борбу непрестану укључили су се и силни јунаци из бијелога свијета, и јужног нам ентитета. Чиме и ова наша ситуација све више подсјећа на већ класичну подјелу између развијеног сјевера и заосталог југа. Једина разлика је у томе што се у овој борби употребљавају све могуће смицалице и подвале за које нико на крају не сноси одговорност. Јер, на крају се сви бране тврдњом да су само "имали племените намјере".... Тако је и Мирослав Лајчак имао најбоље намјере да обезбиједи пуну присутност на послу у заједничким нам институцијама. Што је и логично, јер нема 'леба без мотике, ни посланичке шаргарепе без Лајчакове мотке. Зато ми је још логичнијим изгледало рјешење да Лајчак на улазе постави "цвик-сатов", или да лично, кад већ нема никога другог, стане на врата и записује ко касни и да му то одмах одбија од плате. Но, пан Мирослав је прибјегао много драстичнијим средствима: умјесто да наметне нови правилник о радним односима, посегнуо је за много вишим актом, Уставом БиХ. И тако показао да у његовом импресивном вокабулару домаћих и одомаћених фраза, не постоји и она позната пословица која не препоручује клање вола ради киле меса. Будући да се и омиљена изрека Педија Ешдауна односила на цркавање комшијске краве, онда долазим до жалосног закључка да нас наши високи представници најбоље разумију и поимају у ситуацијама када се доимамо као бесловесна говеда. И зашто нас на путу ка европским појилима и пашњацима непрекидно канџијају бонским овлашћењима и разноразним "болним компромисима". И да све то оправдавају улогом "пастира" која им је додијељена у Бону, а мимо бонтона утврђеног Дејтонским споразумом. Када се у све ово умијеша и један оригинални каубој, онда је сасвим разумљиво што се као резултат претјеране употребе штапа и ласа појавио стампедо, који је узвитлао прашину чак до Брисела. Док се све ово не разријеши, одох да читам Радоја Домановића и његова "Размишљања једног обичног српског вола". Јер ми се све нешто чини да бих даљим елаборацијама на ову тему могао доживјети судбину вола у (уставном) купусу...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.