ОНО исто узбуђење које сам осјетио приликом првог, кажу, човјековог ступања на Мјесец, поновило ми се на дан парафирања Споразума о стабилизацији и придруживању БиХ Европској унији.
Јер, оно што је мали корак за БиХ, представљено је као огромни искорак за свеколико човјечанство.
И што је његова екселенција Мирослав Лајчак изјавио да ће овај чин имати изузетно јако симболично значење.
Зато сам увјерен да, за симболично ваведење БиХ у европску авлију, нимало случајно није изабран баш онај дан када православци празнују Ваведење пресвете Богородице.
Зато сам за ту прилику поред воштане, припремио и ону другу, парафинску свијећу.
Све Бога молећи да Хавијеру Солани растјера облаке изнад Сарајева, како му европска перспектива БиХ ни из авиона не би изгледала замагљена и пуна смога.
Но, чудни су путеви Господњи...
Солана нам ипак не сиђе са небеса, али нам посла поруку да на присутну му чету рачунамо као да је у пуном саставу.
Зато сам се силно узбудио када сам "на малом екрану ТВ пријемника" коначно угледао скуп најмудријих глава, и све оне амбасадоре у његовим посљедњим редовима.
A када још Оли Рен изјави да тај дан од сада, убудуће и на даље има да се слави у БиХ, од силне радости сам се једва стабилизовао да одмах не истрчим напоље и придружим се одушевљеним масама.
Но, како до мене не допријеше никакве овације, вјероватно истрошене приликом пријема БиХ у Савјет Европе, одлучих да се посветим малој кућној истрази шта му то дође "парафирање", и какве нам све доброте носи и призива.
За почетак призвах помоћ Вујаклије, који под парафом неког акта подразумијева "да је надлежни службеник имао акт у руци, и упознао се са његовом садржином"...
И стварно, што се овога акта тиче, Оли Рен га је имао у руци, а и нас је укратко упознао са његовом садржином.
Тако смо сазнали да пред нама и даље стоје реформа полиције, уставна реформа, ко зна која већ реформа нечега око телевизије, плус хиљаде других реформи и хармонизација са европским стандардима.
A што ће нашу "бриселску фазу" учинити много интересантном и специфичном у односу на све друге.
Јер, за нас ће и даље, поред европских стандарда важити и европски, "ад хоц" принципи...
Само ми ћемо и даље бити једини "кандидат" умјесто којег одлучује једна "ад хоц" међународна институција, како ОХР сам себе назива...
При чему ће се "парафинска рукавица" за ратне злочине и даље, углавном, узимати са зна се које руке...
Но, никако се не може порећи истина да у овом парафирању има и те како добрих, и "де фацто" и "де иуре" ствари:
Јер се сада из Сарајева више не може парафразирати отрцана поставка по којој Српска и њене институције не желе у Европу...
Јер је сарајевско парафирање услиједило као резултат сазнања да од намета нема селамета, већ да се одлуке могу и требају доносити уз активно учешће свих заинтересованих...
Јер се коначно показало да Дејтонски споразум и Устав ваља читати, а не посматрати их као књигу, из које неки од главних јунака одлазе да се на све стране жале због чињенице да су прочитани...
Зато остаје нада да ће у оваквом расположењу протећи и наш дефинитиван улазак у Европу.
И да у њеном дворишту не останемо само нас и Турака осамдесет милиона...