Уздуж и попријеко: Браћа по матери

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

НЕ ЗНAМ зашто, али у посљедње вријеме ме све чешће спопадају сјећања на онај бивши, "ненародни режим". Онај у којем није било никаквог визног режима и из којег су "угњетавани" народи и остали "презрени на свијету" могли да у свако доба путују гдје год и кад год им се дигне. Онај некадашњи, у којем је западна демократија величана као режим "у којем можеш предсједнику опсовати матер, а да ти ништа не буде"... Слиједом чега смо једни другима поменули матер, заједничку кућу замијенили отаџбинама и домовинама, а мајке претворили у "матице" на које не можемо да се приврнемо. A умјесто властитих предсједника за слободно, демократско псовање, добисмо високог представника за очуха. Па још и са бонским овлашћењима приде, за све оне крше бонтон који нам он пропише, припише или једноставно измисли у датом тренутку. A може му се, јер му је и положај веома висок, изнад сваког устава, закона и сличних трица и кучина исписаних по којекаквим папирима, са којима можемо да урадимо углавном оно чему папир најчешће и служи. Мислим, можемо те хартије пустити да на миру трпе све што је на њима, и без везе написано. Остало је, дакле, да високог представника посматрамо искључиво из жабље перспективе, да се до миле воље надимамо и о његовом височанству испразно крекећемо. Осим ако не наступи ситуација из оне познате приче о краљу који од крекетања није могао заспати, те је локалним сељацима подијелио штапове, како би жабе подвргли непрекидном таласању баре и сличним, константним притисцима. Да ли су наведени локалци потом били награђени шаргарепом, историја не памти, али је забиљежила једну другу изреку горе поменутог тиранина: "Држава, то сам ја"... Међутим, држава кумровечког бравара и држава високосједећег итд. господ(ин)а се и те како разликују: У оној некадашњој, сви наши народи су са штафетом, то јест са палицом у рукама вијали Броза, како би сви видјели Тита. У овој данашњој, високи представник са палијом у рукама јури унаоколо, како би народи, а нарочито неки од њих, "видјели свога бога". У оно вријеме, и сам Броз је критиковао судије које су имале веома ружну, чак и друштвено опасну навику "да се придржавају закона као пијан плота"... На сву срећу, данас такве судије и такви закони могу само да нам пљуну испод плота, ако се, рецимо, један Расим Делић и тужилаштво нагоде да санкција за све Расимове зулуме буде два часа друштвено корисног рада у Фондацији "Насер Орић"... У доба Информбироа, режим друга Валтера је водио и некакве "административне поступке" у којима су људи мимо свих закона били смјењивани, затварани и губили сва грађанска права и исправе... A што, са становишта Валтера који бране данашње Сарајево, представља апсолутну глупост, будући да би се вођењем тих поступака нагомилавала администрација, а тиме и арчила средства пореских обвезника. Јер, увјерили смо се да је за тако нешто довољан и обичан "шпуријус" високог представника да "тамо неки" раде "нешто онако", а због чега има да их буквално нема. И да акција штројења коња обухвата и зечеве, и све живо што се усуди да подигне главу у тренутку када цар у свом новом руху обилази Потемкинова села. Чисто онако, ради примјера, да се зна ко бонским овлашћењима коси, а ко воду у устима треба да носи. И са образложењем да то тако треба, ако хоћемо да од парцијално распоређеног купуса, риже и меса направимо јединствену и цјеловиту сарму по европским стандардима. A мени се све нешто чини да смо се, умјесто пута који води ка европској трпези, дохватили лавиринта који води од гулага до гулаша и обрнуто...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.