Умијемо ли да читамо и слушамо поруке са друге стране

Не! Нису то само дневни изливи мржње, прљавштина пропаганде, скупљање јефтиних политичких поена, хронични наступи љутње због неких одлука, изјава или поводом одређених догађаја који им нису по вољи. То је стална, организована и стратешка кампања, удружена колективна акција чија крајња сврха и зацртани циљ су потпуно јасни. Непознаница је само какве све посљедице та кампања доноси. Страшне! Фрустрирајуће! Несагледиве! Непоправљиве!

У телевизијским емисијама, новинским колумнама, у политичким наративима, за скупштинским говорницама, на научним скуповима, у уџбеницима, на филмовима, по споменицима, сарајевска политичка, интелектуална и медијска елита већ годинама не жели ни име Републике Српске да изговори, способна до бесвијести да ломи језик сумануто понављајући "Ер Ес", "Ер Ес", често и "мањи ентитет" и "геноцидна творевина". Ваљда да би нам по милионити пут поновили шта мисле о нама, о Републици Српској и Дејтонском споразуму. И то већ одавно не покушавају ни да камуфлирају флоскулама о саживоту или немуштим и мутавим језиком политичке коректности.

Та реторика је свеприсутна и свакодневна, а нарочито ескалира сваког 9. јануара, 1. марта, 11. јула, 4. августа... И тек ће у 2025. години - години округлих годишњица!  Наслушали смо је се током Свесрпског сабора, али и Ђурђевданског фестивала. Током сваке скупштинске расправе, телевизијске дебате, изборне кампање, утакмице репрезентације, али и поводом сваке трагедије, несреће, протеста, унутрашњег сукоба. На сваку вијест која дотиче српско питање распојаса се сарајевска ратнохушкачка реторика, зарежи мржња са друштвеним мрежама, покличи и позиви на убиства, рафали пријетњи и увреда који не штеде ни жене и дјецу, мртве и нерођене.

Зашто, побогу, зашто?

"ДУГО КРЕТАЊЕ ИЗМЕЂУ..."

Мржња се учи. Учи и преноси политичком социјализацијом, а њени агенси су медији, школе, универзитети, политичке вође и партије, вјерски поглавари, невладин сектор, културно-умјетничка друштва, спортске трибине...

Умијемо ли да читамо и слушамо поруке?

Декан сарајевског ФПН-а Сеад Турчало добује о "великосрпској хегемонији" историјском ревизионизму и демонстрацији опасних идеја из Републике Српске и Србије. Академик Смаил Чекић пише као "парадржавној творевини" и "великосрпској геноцидној идеологији". Јесмо ли већ проучили рјечник мржње професора Џевада Јахића, по којем су Срби "ђикани" и "генетски четници"? Колико је оних којима је заиграла машта на ратнохушкачку реторику реиса Хусеина Кавазовића да Бошњаци морају да буду спремни да земљу бране и оружјем? Бивши члан Предсједништва БиХ Бакир Изетбеговић и бивши генерал бошњачке војске Сефер Халиловић јавно су пријетили новим ратом, тврдећи да ће "прије Санџак постати дио БиХ него Српска Србије". И Бакиров претходник Харис Силајџић више пута је поручивао Србима да "могу отићи из БиХ, али само да понесу земље колико им стаје на опанке" (исту поруку је Стипе Месић упутио Србима прије истребљења из Хрватске). Сарајевски имам Незим Халиловић са "вјерских" предавања отворено је позивао терористе да нападну Републику Српску: "Алах да затре ентитет саздан на генодицу, а злочинце остави без порода". Нису ли то исти покличи мржње и ратнохушкачке пароле које преплављују јавни и виртуелни свијет? Бошњачка политичка и интелектуална елита годинама покушава да сруши Дејтонски споразум. Асоцијација интелектуалаца "Круг 99" са бројних скупова поручује да је он сметња политичком и економском опстанку БиХ, њеном уласку у ЕУ и НАТО. Из Форума бошњачких интелектуалаца истичу да је "Дејтонски споразум могућ само уз брисање Републике Српске", чије је постојање доказ о остваривању "великосрпске концепције". Професори Сенадин Лавић и Суад Куртћехајић годинама бјесомучно упорно понављају да је Република Српска "геноцидна творевина", а да се БиХ налази у "дејтонском кошмару и заточеништву". Политиколог Шаћир Филандра објашњава да је "Дејтонски Устав БиХ генератор кризе и главна кочница политичког развоја БиХ". Књижевник Џевад Карахасан Дејтонски споразум назвао је "универзалним злочином" и "расистичком свињаријом", а бивши реис Мустафа Церић да овај споразум, а онда и Устав, имају "елементе апартхејда и дискриминације". Неки попут Сејфудина Токића и Фатмира Алиспахића ишли су и ниже... а онај ко би у јавности иступио са разумним ставовима или чак само констатовао чињенице, постајао би мета бруталних хорских напада. Попут часне професорке Сабине Силајџић.

Три деценије након окончања најстрашнијег и најтрагичнијег међунационалног сукоба у Европи након Другог свјетског рата, БиХ је политички и етнички располућена, без унутрашњег легитимитета, оптерећена дубоким подјелама и неповјерењима, без међусобног признања и минимума толеранције, са крајње супротстављеним интерпретацијама заједничке прошлости, али и међусобно искључујућим стајалиштима о уставном оквиру који се темељи на Дејтонском споразуму.

СИЛОМ ЗАЈЕДНО

У књизи "Босна и Херцеговина, будућност незавршеног рата" (2010) писац Иван Ловреновић сматра да је бошњачки национализам опаснији чак и од вјерског фундаментализма, да иде директно против стварања европски стабилне БиХ и изражава сумњу да би се у њој стекао минимум  кохезивне снаге да странци не бдију над њеним институцијама. О томе пишу и политиколози Ненад Кецмановић у књизи "Немогућа држава" (2007) и Мирјана Касаповић у "Босна и Херцеговина, подијељено друштво и нестабилна држава" (2005). Касаповићева наводи да се вијековима Срби, Бошњаци и Хрвати никада нису заједнички, трајно и масовно залагали за заједничку државу, а опстајали су само захваљујући ауторитарним режимима (Османског царства, Аустроугарске монархије и Краљевине Југославије, касније СФРЈ). Кецмановић подсјећа да данашња државна заједница БиХ заправо није ни настала по вољи њених грађана, није резултат унутрашњег признања оних који у њој живе, недостаје базични консензус конститутивних народа.

Страном војном интервенцијом и дипломатским притисцима успостављена је заједничка државна заједница, окончан ратни сукоб у БиХ. Први послијератни високи представник међународне заједнице и свједок стварања Дејтонског споразума, Карл Билт у књизи "Мисија мира" (1998) записао је да на терену није било заједничког језика, да иза сцене ниједна од страна није била спремна да подржи политичке циљеве Дејтонског споразума. Ни прије овог споразума није постојала спремност сукобљених страна да освану у заједничкој држави.

- Споразум је омогућила прије жеља за нормализацијом односа између Београда и Загреба, него мисао о заједничкој будућности. По својој структури, преговори у Дејтону су били преговори између велике Србије, велике Хрватске и муслиманске мини Босне - закључио је Билт.

Бошњаци, Срби и Хрвати присиљени су да живе у истој држави. Амерички професор и писац Стивен Мајер констатовао је да већина грађана БиХ не прихвата да се изван формално признатих граница налазе "стране државе", а да кључну кривицу за неуспјех БиХ сносе њени заступници на Западу и погрешни потези које повлаче од деведесетих година прошлог вијека. Према његовим ријечима, данашње неприлике посљедице су "арогантног одбијања" страних заговорника унитаризације да разумију природу етничке подјеле, као и њиховог упорног инсистирања да диктатима угуше самоодређења локалних народа. Неразумијевање и негирање историјске драме БиХ прате јавна заговарања тезе да су актуелни национални сукоби искључиво посљедица политичке и медијске манипулације владајућих елита, да се узроци нестабилности налазе у уставном уређењу, умјесто да се коначно схвати да Дејтон није узрок, већ посљедица дуговјечних и непремостивих разлика у БиХ. И једина могућа равнотежа за три дубоко антагонизоване политичке воље, национална интереса, културне свијести...

ЛАЖНА СВИЈЕСТ

"Одувијек је у босанским грађанским круговима било доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним ријечима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је не уклања и не спречава у растењу".

Овако је Иво Андрић у "Писму пријатељу" из 1920. године одговорио на тврдње како ће послије уједињења, под паролама "Брат је мио ма које вјере био" и "Туђе поштуј, а својих се дичи", да се побољшају односи међу народима у БиХ. Неће, знао је славни нобеловац, како су људи у БиХ "осуђени да живе на дубоким слојевима експлозива који се с времена на вријеме пали управо искрама тих ваших љубави и ваше огњене и свирепе осјећајности". Дубоки јазови и међусобно неразумијевање повремено прелазе у отворену мржњу, што је, сматрао је Андрић, општа карактеристика становника које најчешће нису ни свјесни, што је фатална особина. "БиХ је земља мржње и страха. То треба уочити, утврдити, анализирати, али несрећа је што нико неће".

(Текст је настао у оквиру пројекта "Српска идеја - сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације" Kатедре за политикологију Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета, подржан од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.