Улога новчаника у уређивачкој политици

Компанија WAC прво је најавила да ће убудуће боље контролисати медије које посједује, а само два дана касније саопштила да се неће мијешати у уређивачку политику. Што се Србије тиче, обећање је да се, по питању независности и слободе, ни у "Политици", ни у "Дневнику", ништа промијенити неће

Иако би могла прилично да измени медијску слику југоисточне Европе, вест је прошла потпуно незапажено. Због медијске хајке на бугарску историчарку уметности Мартину Балеву и у том контексту објављене националистичке пароле, медијски концерн WAC најавио је 21. новембра да ће убудуће боље контролисати медије чији је власник или сувласник. Како су се у поменутој хајци посебно истакли бугарски дневници "Труд" и "24 часа", чији је власник управо WAC, копредседник тог концерна Бодо Хомбах навео је да убудуће у југоисточној Европи неће бити закључивани уговори који предвиђају да WAC нема право мешања у редакцијски посао. "Досадашња политика фирме, према којој смо се ми бринули само о издавачким питањима, а бављење садржајима препуштали у потпуности уредништвима тих листова, неће моћи да буде настављена због лоших искустава која смо имали", објаснио је Хомбах, а пренела агенција ЕПД. Да WAC којим случајем поседује два или три штампана издања, ствар би била зрела за понеки коментар и штуру анализу. Међутим, како је у питању концерн који у свом власништву или бар већинском власништву има 38 тиражних дневника, 112 магазина и 133 специјализована маркетиншка издања, односно укупно 4 милиона штампаних копија дневно, ћутање новинарских удружења и медијских аналитичара скоро је за неверицу. МAСAКР, ПA ЋУТAЊЕ: Шта се, дакле, догодило? Прича почиње у мају ове године, када је у месту Батак на југоистоку Бугарске требало да буде организован скуп европских историчара. Планирано је да се скупу, између осталих, обрате и Улф Брунбуер и Мартина Балева, представници Института за Источну Европу берлинског универзитета, са студијом "Слика исламског непријатеља - антиисламистички стереотипи у Бугарској, виђени кроз мит о побуну у Батаку". Но, пре него што су историчари и допутовали на конференцију, бугарски медији објавили су да Брунбауер и Балева тврде како у месту Батак није било масакра у који до тада нико није сумњао: у питању је, иначе, догађај из априла 1876. када су, због женске побуне локалног становништва, војници отоманског царства опколили то место, побили пет хиљада људи и до темеља спалили све куће. Одмах пошто је објављена теза о негирању масакра, реаговали су градоначелник Батака, као и бугарски премијер и председник, а Aкадемија наука одбила је да уступи своје просторије за одржавање конференције. Заказани догађај потом је отказан, што ипак није допринело смиривању страсти. Напротив. Националистички иступи поводом догађаја из ЏИЏ века потрајали су упркос тези Белевер да јој није намера да оспори масакр, већ само да научно преиспита документе који су с њим у вези. У међувремену, неки бугарски интелектуалци критиковали су понашање медија и покренули потписивање петиције против угрожавања права научника на слободно деловање. Но, у периоду од маја до почетка новембра осим научника нико заправо није реаговао - нису се огласили ни WAC ни међународна новинарска удружења. У том смислу, кључни потез припао је немачком њусмагазину "Шпигл" који је у издању од 19. новембра објавио детаље овог случаја и изнео тезу о томе да су WAC-ови дневници "Труд" и "24 часа" започели хајку на Мартина Балеву, "користећи се националистичким паролама. Два дана касније, WAC је реаговао поменутом најавом о бољој контроли медија у њиховом власништву. Ипак, ни више од недељу дана након тога, није јасно како ће се убудуће WAC понашати, што овај концерн заправо жели, каква ће и колика контрола убудуће постојати. Мистерији о даљим потезима WAC-а највише су допринели представници те компаније. Само два дана пошто је објављена најава воде Хомбаха о "бављењу садржајем" исти тај Хомбах рекао је нешто сасвим друго. "Наш основни принцип остаје и даље: издавач се не меша у садржаје наших новина. Он то нигде не ради, ни у које време и ни према коме. Он не даје никакве политичко-садржајне инструкције. Правац новина лежи искључиво у надлежности главних и одговорних уредника", објаснио је Хомбах, а пренео новосадски "Дневник", у коме WAC има већински власнички удео. Наравно, после свега тога, поставља се питање шта је Хомбах заправо желео да каже и шта у преводу значе тако контрадикторне најаве. Представник WAC-а за Србију и заменик генералног директора "Политике" Вернер Херић каже да све то не може да коментарише јер "ради у Србији, а не у Бугарској". Он у разговору за "Време" ипак наглашава да је свако уплитање у уређивачки концепт и садржај новина супротно пословној политици WAC-а: "Ми стопроцентно поштујемо слободу новинарства и нећемо се мешати у садржину новина. Залажемо се за постојање чврстог зида између издавача и редакције, односно за концепт у којем се генерални директор не меша у уређивачки посао". По његовим речима, ако медији поштују људска права, професионалну етику и стандарде, не постоје никакви проблеми и никакви утицаји. У том смислу, Херић још истиче да, што се тиче "Политике" и "Дневника", никаквих промена неће бити. ИМAМ, ДAКЛЕ МОГУ: Иако у Хрватској WAC поседује много већи број утицајних медија него у Србији (види оквир), тамошњи медији нису пренели информацију о најави промене понашања власника, а новинарска удружења нису реаговала. Хрватски мук донекле је и разумљив баш због великог броја WAC-ових медија: нико ништа заправо не зна, за неку побуну против власника сувише је рано, а од власниковог новчаника зависи опстанак неколико хиљада људи запослених у медијима и њихових породица. "Мијешање власника у уређивачку политику медијске куће никако не може бити добра пракса, јер то у питање доводи медијске слободе и нашу основну задаћу да јавност информирамо праводобно, вјеродостојно, точно и у складу с етичким стандардима", каже за "Време" предсједница Синдиката новинара Хрватске Габријела Галић. Она ипак наглашава да идеал потпуне уређивачке независности не може да постоји: "Власник и без директног уплитања у уређивање новина или електронског медија, одабиром уредничког кадра, има могућност утјецаја на уређивачку политику". Када се ствар посматра с те стране, чини се да нема никаквих проблема у вези с WAC-овом најавом. Уосталом, заиста би било неприродно очекивати да компанија или појединац који у овај или онај медиј уложе велике паре од тог истог медија не очекују ништа изузев профита - било да је у питању избор уредничког и новинарског кадра, или (мање или више суптилно) уплитање у уређивачку политику и садржај, власник, уколико жели, има право на утицај у ономе што је пазарио. "Повод за реакцију WAC-а је добар, требало је реаговати, пошто је у случају бугарских медија заиста било кршење елементарних новинарских кодекса. Ипак, случај једне земље и тамошњих медија не би требало да буде оправдање за увођење веће контроле над свим осталим медијима и у свим осталим државама. С друге стране, тешко је очекивати од власника да уложи паре у одређени медиј, а да га не интересује уређивачки концепт", каже за "Време" Надежда Гаће, председница Независног удружења новинара Србије, истичући ипак да би медијима требало оставити слободу да процене начин понашања у одређеној ситуацији и окружењу. Упркос логичној претпоставци да власници морају овако или онако утицати на медиј који поседују, Вернер Херић напомиње да у случају WAC-а постоји низ примера који показују да никаквог уплива у садржину нема. По његовим речима, за време мандата Рајнара Цобела, бившег немачког амбасадора у Србији, медији у власништву WAC-а (дакле, немачке компаније) били су најжешћи у коментарима на његов рачун. Такође, у случају Aустрије, тамошњи WAC-ови медији, који бележе милионске тираже, најжешћи су борци против ЕУ, иако таква политика није у интересу компаније. "Ми имамо само једну мисију: наш посао је да зарадимо. Све остало препуштамо редакцијама", тврди Херић. ШПИГЛ И ПОСЛЕДИЦЕ: Како било, чак и ако занемаримо теорије о праву власника на уплитање у садржину и друге сегменте уређивачке политике, у причи о WAC-у има неколико врло чудних момената - ту су пре свега тајминг најаве о промени понашања власника као и већ поменути изостанак детаља о томе како ће та промена у пракси изгледати. Наиме, напади бугарских медија на Мартину Балеву почели су још у мају, а власничка реакција, званично оправдана одбраном "квалитетног новинарства" (како је то формулисао Бодо Хомбах), уследила је тек у новембру - медијима је, дакле, препуштено да скоро шест месеци раде шта хоће, да би тек потом били ударени по прстима. Пошто је у овом тренутку немогуће доћи до одговора на питање зашто је то баш тако учињено, логична је претпоставка да читава та ствар има директне везе са чланком објављеним у немачком "Шпиглу" - објављивање приче у овом утицајном магазину може да изазове реакције представника великог капитала, па самим тим и могуће последице на пословање WAC-а. У прилог тој теорији пре свега говори чињеница да је промена политике WAC-а најављена само два дана после чланка у "Шпиглу", као и чињеница да та најава није пропраћена ни изблиза онолико бурно колико је то било могуће имајући у виду распрострањеност и тираж WAC-ове мреже. Компанија се оградила, најавила да ће убудуће више пазити, још једном истакла своје залагање за квалитет и - заћутала. Није дигла претерану галаму, није изазвала оштре реакције новинарског еснуфа, а "намирила" је сваког потенцијалног партнера који би могао да јој пребаци ширење националистичких или било каквих других политички некоректних парола. Ипак, пошто првобитна најава може да се тумачи "и овако, и онако", дакле свакако, посебно је занимљиво што на њу нису реаговали они који су најпозванији: Међународна федерација новинара (ИФ) и Европска федерација новинара (ИФЈ) и Европска федерација новинара (ЕФЈ). Генерални секретар ЕФЈ-а Ејден Вајт, у "Шпигловом" тексту наведен као консултант WAC-а за Бугарску", до закључења овог броја "Времена" није одговорио на два послата питања, али је "онима који се баве том проблематиком" проследио неку врсту одговора и реакције на оно што је "Шпигл" објавио. У писмо које је "Време" добило од представника једног новинарског удружења у региону, а које је потписао Вајт, најпре се демантује да је он консултант WAC-а, а затим и наводи да се поводом бугарског случаја састао с челницима те компаније. "Саветовао сам им да не интервенишу и да се не мешају у садржај, већ да утичу на отварање дебате у бугарским медијима. Они су се сагласили и у том смислу објавили своје саопштење... У мојим разговорима с њима није било ни речи о намери да се мешају у уређивачку политику и садржај новина - то би било противно принципима понашања који је с њима потписан", пише Вајт. У преводу на недипломатски језик све то заправо значи да, по тумачењу ЕФЈ-а. WAC неће утицати на уређивачку политику својих издања. Звучи дивно, али се поставља питање зашто ЕФЈ није званично реаговао и зашто је писмо генералног секретара документ до којег може да се дође само путем личних познанстава - коначно, у питању је организација којој је једини (и више него добро плаћен) посао да води рачуна о слободи медија и условима у којима они раде. Кад се све ово сабере и одузме, резултат је комплетна папазјанија. Најпре, имамо најаву уплива WAC-а у уређивање и садржај новина. Онда, имамо потпуно контрадикторну најаву WAC-а да се ни убудуће неће мешати у уређивање и садржај новина. Тамара СКРОЦA

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.