Uloga novčanika u uređivačkoj politici

Kompanija WAC prvo je najavila da će ubuduće bolje kontrolisati medije koje posjeduje, a samo dva dana kasnije saopštila da se neće miješati u uređivačku politiku. Što se Srbije tiče, obećanje je da se, po pitanju nezavisnosti i slobode, ni u "Politici", ni u "Dnevniku", ništa promijeniti neće

Iako bi mogla prilično da izmeni medijsku sliku jugoistočne Evrope, vest je prošla potpuno nezapaženo. Zbog medijske hajke na bugarsku istoričarku umetnosti Martinu Balevu i u tom kontekstu objavljene nacionalističke parole, medijski koncern WAC najavio je 21. novembra da će ubuduće bolje kontrolisati medije čiji je vlasnik ili suvlasnik. Kako su se u pomenutoj hajci posebno istakli bugarski dnevnici "Trud" i "24 časa", čiji je vlasnik upravo WAC, kopredsednik tog koncerna Bodo Hombah naveo je da ubuduće u jugoistočnoj Evropi neće biti zaključivani ugovori koji predviđaju da WAC nema pravo mešanja u redakcijski posao. "Dosadašnja politika firme, prema kojoj smo se mi brinuli samo o izdavačkim pitanjima, a bavljenje sadržajima prepuštali u potpunosti uredništvima tih listova, neće moći da bude nastavljena zbog loših iskustava koja smo imali", objasnio je Hombah, a prenela agencija EPD. Da WAC kojim slučajem poseduje dva ili tri štampana izdanja, stvar bi bila zrela za poneki komentar i šturu analizu. Međutim, kako je u pitanju koncern koji u svom vlasništvu ili bar većinskom vlasništvu ima 38 tiražnih dnevnika, 112 magazina i 133 specijalizovana marketinška izdanja, odnosno ukupno 4 miliona štampanih kopija dnevno, ćutanje novinarskih udruženja i medijskih analitičara skoro je za nevericu. MASAKR, PA ĆUTANjE: Šta se, dakle, dogodilo? Priča počinje u maju ove godine, kada je u mestu Batak na jugoistoku Bugarske trebalo da bude organizovan skup evropskih istoričara. Planirano je da se skupu, između ostalih, obrate i Ulf Brunbuer i Martina Baleva, predstavnici Instituta za Istočnu Evropu berlinskog univerziteta, sa studijom "Slika islamskog neprijatelja - antiislamistički stereotipi u Bugarskoj, viđeni kroz mit o pobunu u Bataku". No, pre nego što su istoričari i doputovali na konferenciju, bugarski mediji objavili su da Brunbauer i Baleva tvrde kako u mestu Batak nije bilo masakra u koji do tada niko nije sumnjao: u pitanju je, inače, događaj iz aprila 1876. kada su, zbog ženske pobune lokalnog stanovništva, vojnici otomanskog carstva opkolili to mesto, pobili pet hiljada ljudi i do temelja spalili sve kuće. Odmah pošto je objavljena teza o negiranju masakra, reagovali su gradonačelnik Bataka, kao i bugarski premijer i predsednik, a Akademija nauka odbila je da ustupi svoje prostorije za održavanje konferencije. Zakazani događaj potom je otkazan, što ipak nije doprinelo smirivanju strasti. Naprotiv. Nacionalistički istupi povodom događaja iz DžIDž veka potrajali su uprkos tezi Belever da joj nije namera da ospori masakr, već samo da naučno preispita dokumente koji su s njim u vezi. U međuvremenu, neki bugarski intelektualci kritikovali su ponašanje medija i pokrenuli potpisivanje peticije protiv ugrožavanja prava naučnika na slobodno delovanje. No, u periodu od maja do početka novembra osim naučnika niko zapravo nije reagovao - nisu se oglasili ni WAC ni međunarodna novinarska udruženja. U tom smislu, ključni potez pripao je nemačkom njusmagazinu "Špigl" koji je u izdanju od 19. novembra objavio detalje ovog slučaja i izneo tezu o tome da su WAC-ovi dnevnici "Trud" i "24 časa" započeli hajku na Martina Balevu, "koristeći se nacionalističkim parolama. Dva dana kasnije, WAC je reagovao pomenutom najavom o boljoj kontroli medija u njihovom vlasništvu. Ipak, ni više od nedelju dana nakon toga, nije jasno kako će se ubuduće WAC ponašati, što ovaj koncern zapravo želi, kakva će i kolika kontrola ubuduće postojati. Misteriji o daljim potezima WAC-a najviše su doprineli predstavnici te kompanije. Samo dva dana pošto je objavljena najava vode Hombaha o "bavljenju sadržajem" isti taj Hombah rekao je nešto sasvim drugo. "Naš osnovni princip ostaje i dalje: izdavač se ne meša u sadržaje naših novina. On to nigde ne radi, ni u koje vreme i ni prema kome. On ne daje nikakve političko-sadržajne instrukcije. Pravac novina leži isključivo u nadležnosti glavnih i odgovornih urednika", objasnio je Hombah, a preneo novosadski "Dnevnik", u kome WAC ima većinski vlasnički udeo. Naravno, posle svega toga, postavlja se pitanje šta je Hombah zapravo želeo da kaže i šta u prevodu znače tako kontradiktorne najave. Predstavnik WAC-a za Srbiju i zamenik generalnog direktora "Politike" Verner Herić kaže da sve to ne može da komentariše jer "radi u Srbiji, a ne u Bugarskoj". On u razgovoru za "Vreme" ipak naglašava da je svako uplitanje u uređivački koncept i sadržaj novina suprotno poslovnoj politici WAC-a: "Mi stoprocentno poštujemo slobodu novinarstva i nećemo se mešati u sadržinu novina. Zalažemo se za postojanje čvrstog zida između izdavača i redakcije, odnosno za koncept u kojem se generalni direktor ne meša u uređivački posao". Po njegovim rečima, ako mediji poštuju ljudska prava, profesionalnu etiku i standarde, ne postoje nikakvi problemi i nikakvi uticaji. U tom smislu, Herić još ističe da, što se tiče "Politike" i "Dnevnika", nikakvih promena neće biti. IMAM, DAKLE MOGU: Iako u Hrvatskoj WAC poseduje mnogo veći broj uticajnih medija nego u Srbiji (vidi okvir), tamošnji mediji nisu preneli informaciju o najavi promene ponašanja vlasnika, a novinarska udruženja nisu reagovala. Hrvatski muk donekle je i razumljiv baš zbog velikog broja WAC-ovih medija: niko ništa zapravo ne zna, za neku pobunu protiv vlasnika suviše je rano, a od vlasnikovog novčanika zavisi opstanak nekoliko hiljada ljudi zaposlenih u medijima i njihovih porodica. "Miješanje vlasnika u uređivačku politiku medijske kuće nikako ne može biti dobra praksa, jer to u pitanje dovodi medijske slobode i našu osnovnu zadaću da javnost informiramo pravodobno, vjerodostojno, točno i u skladu s etičkim standardima", kaže za "Vreme" predsjednica Sindikata novinara Hrvatske Gabrijela Galić. Ona ipak naglašava da ideal potpune uređivačke nezavisnosti ne može da postoji: "Vlasnik i bez direktnog uplitanja u uređivanje novina ili elektronskog medija, odabirom uredničkog kadra, ima mogućnost utjecaja na uređivačku politiku". Kada se stvar posmatra s te strane, čini se da nema nikakvih problema u vezi s WAC-ovom najavom. Uostalom, zaista bi bilo neprirodno očekivati da kompanija ili pojedinac koji u ovaj ili onaj medij ulože velike pare od tog istog medija ne očekuju ništa izuzev profita - bilo da je u pitanju izbor uredničkog i novinarskog kadra, ili (manje ili više suptilno) uplitanje u uređivačku politiku i sadržaj, vlasnik, ukoliko želi, ima pravo na uticaj u onome što je pazario. "Povod za reakciju WAC-a je dobar, trebalo je reagovati, pošto je u slučaju bugarskih medija zaista bilo kršenje elementarnih novinarskih kodeksa. Ipak, slučaj jedne zemlje i tamošnjih medija ne bi trebalo da bude opravdanje za uvođenje veće kontrole nad svim ostalim medijima i u svim ostalim državama. S druge strane, teško je očekivati od vlasnika da uloži pare u određeni medij, a da ga ne interesuje uređivački koncept", kaže za "Vreme" Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ističući ipak da bi medijima trebalo ostaviti slobodu da procene način ponašanja u određenoj situaciji i okruženju. Uprkos logičnoj pretpostavci da vlasnici moraju ovako ili onako uticati na medij koji poseduju, Verner Herić napominje da u slučaju WAC-a postoji niz primera koji pokazuju da nikakvog upliva u sadržinu nema. Po njegovim rečima, za vreme mandata Rajnara Cobela, bivšeg nemačkog ambasadora u Srbiji, mediji u vlasništvu WAC-a (dakle, nemačke kompanije) bili su najžešći u komentarima na njegov račun. Takođe, u slučaju Austrije, tamošnji WAC-ovi mediji, koji beleže milionske tiraže, najžešći su borci protiv EU, iako takva politika nije u interesu kompanije. "Mi imamo samo jednu misiju: naš posao je da zaradimo. Sve ostalo prepuštamo redakcijama", tvrdi Herić. ŠPIGL I POSLEDICE: Kako bilo, čak i ako zanemarimo teorije o pravu vlasnika na uplitanje u sadržinu i druge segmente uređivačke politike, u priči o WAC-u ima nekoliko vrlo čudnih momenata - tu su pre svega tajming najave o promeni ponašanja vlasnika kao i već pomenuti izostanak detalja o tome kako će ta promena u praksi izgledati. Naime, napadi bugarskih medija na Martinu Balevu počeli su još u maju, a vlasnička reakcija, zvanično opravdana odbranom "kvalitetnog novinarstva" (kako je to formulisao Bodo Hombah), usledila je tek u novembru - medijima je, dakle, prepušteno da skoro šest meseci rade šta hoće, da bi tek potom bili udareni po prstima. Pošto je u ovom trenutku nemoguće doći do odgovora na pitanje zašto je to baš tako učinjeno, logična je pretpostavka da čitava ta stvar ima direktne veze sa člankom objavljenim u nemačkom "Špiglu" - objavljivanje priče u ovom uticajnom magazinu može da izazove reakcije predstavnika velikog kapitala, pa samim tim i moguće posledice na poslovanje WAC-a. U prilog toj teoriji pre svega govori činjenica da je promena politike WAC-a najavljena samo dva dana posle članka u "Špiglu", kao i činjenica da ta najava nije propraćena ni izbliza onoliko burno koliko je to bilo moguće imajući u vidu rasprostranjenost i tiraž WAC-ove mreže. Kompanija se ogradila, najavila da će ubuduće više paziti, još jednom istakla svoje zalaganje za kvalitet i - zaćutala. Nije digla preteranu galamu, nije izazvala oštre reakcije novinarskog esnufa, a "namirila" je svakog potencijalnog partnera koji bi mogao da joj prebaci širenje nacionalističkih ili bilo kakvih drugih politički nekorektnih parola. Ipak, pošto prvobitna najava može da se tumači "i ovako, i onako", dakle svakako, posebno je zanimljivo što na nju nisu reagovali oni koji su najpozvaniji: Međunarodna federacija novinara (IF) i Evropska federacija novinara (IFJ) i Evropska federacija novinara (EFJ). Generalni sekretar EFJ-a Ejden Vajt, u "Špiglovom" tekstu naveden kao konsultant WAC-a za Bugarsku", do zaključenja ovog broja "Vremena" nije odgovorio na dva poslata pitanja, ali je "onima koji se bave tom problematikom" prosledio neku vrstu odgovora i reakcije na ono što je "Špigl" objavio. U pismo koje je "Vreme" dobilo od predstavnika jednog novinarskog udruženja u regionu, a koje je potpisao Vajt, najpre se demantuje da je on konsultant WAC-a, a zatim i navodi da se povodom bugarskog slučaja sastao s čelnicima te kompanije. "Savetovao sam im da ne intervenišu i da se ne mešaju u sadržaj, već da utiču na otvaranje debate u bugarskim medijima. Oni su se saglasili i u tom smislu objavili svoje saopštenje... U mojim razgovorima s njima nije bilo ni reči o nameri da se mešaju u uređivačku politiku i sadržaj novina - to bi bilo protivno principima ponašanja koji je s njima potpisan", piše Vajt. U prevodu na nediplomatski jezik sve to zapravo znači da, po tumačenju EFJ-a. WAC neće uticati na uređivačku politiku svojih izdanja. Zvuči divno, ali se postavlja pitanje zašto EFJ nije zvanično reagovao i zašto je pismo generalnog sekretara dokument do kojeg može da se dođe samo putem ličnih poznanstava - konačno, u pitanju je organizacija kojoj je jedini (i više nego dobro plaćen) posao da vodi računa o slobodi medija i uslovima u kojima oni rade. Kad se sve ovo sabere i oduzme, rezultat je kompletna papazjanija. Najpre, imamo najavu upliva WAC-a u uređivanje i sadržaj novina. Onda, imamo potpuno kontradiktornu najavu WAC-a da se ni ubuduće neće mešati u uređivanje i sadržaj novina. Tamara SKROCA

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.