У Врдни­ку су по­чи­ва­ле кос­ти Ла­за­ре­ве

Кад чо­вјек из теп­си­је срем­ске ра­вни­це кре­не уз ли­пи­ке, храс­то­ви­ке и ба­гре­ми­ке Фру­шке го­ре по­ми­сли да је не­ка не­видљива си­ла из не­ких не­по­зна­тих ви­си­на спус­ти­ла те­жак на­бу­бре­ли зе­ле­ни те­пих на њу да ра­зби­је је­дно­ли­чност пре­дје­ла ко­је кра­се њиве обиљеже­не по­ко­јим усамљеним дрве­том ко­је се спа­ру­ши на јул­ској су­ши.

Фру­шка го­ра је та­ко пос­та­ла свје­ти­оник у ра­вни­ци, на са­су­ше­ном дну не­ка­дашњег Па­нон­ског мо­ра, свје­ти­оник и пу­то­каз, плу­ћна кри­ла гра­до­ви­ма и се­ли­ма око ње по­ре­ђа­ним.

A кад се, уро­ни у њене шу­ме и ду­би­не, ро­дом оте­жа­ле воћњаке и пче­лињаке,  из шу­ма­ра­ка, са про­пла­на­ка, скри­ве­них ду­бо­до­ли­на и за­ла­да­ка, као би­се­ри на ње­жном дје­во­ја­чком дла­ну  бље­сну фру­шко­гор­ски ма­нас­ти­ри.

Са ми­ри­сом ли­пи­ног цва­та, ко­ји кре­пи и опи­ја, сна­гом и ми­ли­ном на­па­ја чу­ла у та­јан­стве­ној ти­ши­ни, ко­ју је­ди­но ре­ме­ти цвркут пти­ца и по­бо­жна звоњава зво­на са де­се­ти­на зво­ни­ка, ле­лу­ја и дах све­то­гор­ског та­мја­на.

На прос­то­ру од 50 ки­ло­ме­та­ра ду­жи­не и де­сет ши­ри­не на пле­ћи­ма  пла­ни­не угни­јез­ди­ло се 16 ма­нас­тир­ских здања, ка­жу да их је би­ло и 35, ко­ја су про­гла­ше­на изу­зе­тним кул­тур­ним до­бри­ма Ре­пу­бли­ке Срби­је.

A кад се са се­дла Фру­шке го­ре, пу­тем ко­ји ви­ју­га кроз шу­мар­ке  ско­ро спус­ти у мо­ре  ра­вни­це пре­ма Ири­шком вен­цу, у бли­зи­ни пу­та, у сјен­ци ста­ба­ла стоље­тних ли­па, за­сви­је­тле зи­до­ви и зво­ни­ци ма­нас­ти­ра Врдник.

Кроз ка­пи­ју вјер­ни­ци и ту­рис­ти ула­зе ћут­ке, по­бо­жно, скру­ше­но упи­ја­ју­ћи сна­гу ко­ја зра­чи из сва­ког ди­је­ла пор­те и уну­трашњос­ти цркве.

На мјес­ту ове ве­ли­ке пра­во­сла­вне све­тиње на­ла­зио се ма­нас­тир по­све­ћен све­том Јо­ва­ну Крсти­тељу а први пи­са­ни трго­ви су из 1589. го­ди­не ка­да је у њему пи­сан је­дан ми­неј.

Кад су из­бје­гли мо­на­си из ма­нас­ти­ра Ра­ва­ни­це 1697. го­ди­не они су обно­ви­ли за­пу­штен ма­нас­тир и њего­ве ко­на­ке  и у њега по­ло­жи­ли мо­шти кне­за Ла­за­ра и све­тињу су по­све­ти­ли Ва­зне­сењу Го­сподњем.

Од та­да се и ова све­тиња на­зи­ва и Фру­шко­гор­ска Ра­ва­ни­ца. У ис­то­риј­ским чи­тан­ка­ма за­биљеже­но је да је  градња но­вог ма­нас­тир­ског здања за­врше­на 1811. го­ди­не и да су мо­шти кне­за Ла­за­ра, на Ви­дов­дан, пре­не­се­не у њу а на све­ча­ност је ми­тро­по­лит кар­ло­ва­чки Сте­фан Стра­ти­ми­ро­вић сти­гао у па­ра­дној ко­чи­ји са за­пре­гом од шест би­је­лих коња. Ко­чи­ја се и да­нас чу­ва у Му­зе­ју Вој­во­ди­не.

- Са­мо је­дан део мо­шти­ју Све­тог кне­за Ла­за­ра Хре­бељано­ви­ћа сад се на­ла­зе у ста­ром по­зла­ће­ном ков­че­гу ис­пред ол­та­ра као и је­дан ко­ма­дић њего­ве хаљине. У дру­гом мањем ков­че­гу су мо­шти све­те Aнас­та­си­је му­че­ни­це, све­ти­це из тре­ћег ве­ка но­ве ере - ка­же мо­на­хиња Aн­ге­ли­на.

За­пи­са­но је, а то при­ча­ју и мо­на­хиње ма­нас­ти­ра Врдни­ка, да се у ма­нас­тир­ској ри­зни­ци чу­ва­ла хаљина кне­за Ла­за­ра,  по­кров од црве­не сви­ле за њего­во ли­це на ко­ме је мо­на­хиња Је­фи­ми­ја 1399. го­ди­не изве­зла зла­тном жи­цом "По­хва­лу кне­зу Ла­за­ру", као и дру­ге цркве­не дра­го­цје­нос­ти.

 - Иако је цркве­на сла­ва по­све­ће­на Ва­зне­сењу Го­сподњем ов­де се, као на­ци­онал­ни пра­зник сла­ви и Ви­дов­дан. То је дан кад ре­ке вер­ни­ка до­ђу у ма­нас­тир да, у мо­ли­тви и ти­ши­ни ода­ју по­шту кне­зу Ла­за­ру и ко­сов­ским ју­на­ци­ма. Све ово што ви­ди­те око ма­нас­тир­ске пор­те, до пу­та, по­ред на­сеља Врдник, ови воћњаци и ли­ва­де бу­ду пре­плављени на­ро­дом - ка­же мо­на­хиња Aн­ге­ли­на.

У љето­пи­су Врдни­ка за­биљеже­но је да се баш ов­дје на Ви­дов­дан одржа­вао и сплет српских "Со­ко­ла".

Је­дан од хо­до­ча­сни­ка фру­шко­гор­ским ма­нас­ти­ри­ма је и Ми­лош Мир­ко­вић из Кра­гу­јев­ца ко­ји је са ран­цем на ле­ђи­ма сти­гао и у Врдник.

- Сва­ке го­ди­не одво­јим пет да­на од одмо­ра и до­ђем на Фру­шку го­ру. Пје­ши­це оби­ђем све ма­нас­ти­ре, а то ни­је ни на­пор­но, јер плу­ћа иш­чис­тим свје­жим  ваз­ду­хом, осна­жим ти­је­ло и на­по­јим ду­шу ду­хо­внош­ћу ко­ја изби­ја из ових све­тиња - ка­же Ми­лош.

За­биљеже­но је да је био за­нимљив ико­нос­тас ста­ре, сад сру­ше­не цркве, као и њене ико­не.

Ико­нос­тас ста­ре цркве ра­дио је Па­вле Си­мић а ико­не на њему сли­као је у зоо­граф­ском сти­лу Ста­но­је По­по­вић 1743. го­ди­не. Мо­нах, сли­кар Aм­вро­си­је Јан­ко­вић на­сли­као је у трпе­за­ри­ји ком­по­зи­ци­ју "Ко­сов­ски бој" а пре­ко ове сли­ке сво­ју вер­зи­ју је ура­дио Пе­тар Чор­та­но­вић на ко­јој су се ви­дје­ли и чла­но­ви по­ро­ди­це кне­за Ла­за­ра. Чак је био на­сли­кан и лик Ми­ло­ша Оби­ли­ћа са оре­олом као код  све­ти­теља.

У ма­нас­тир­ској пор­ти на­ла­зи се и бис­та пје­сни­киње Ми­ли­це Сто­ја­ди­но­вић Српкиње, Врдни­чке ви­ле, ка­ко су је зва­ли њени са­вре­ме­ни­ци. Ка­жу да је би­ла изу­зе­тно ли­је­па, по­зна­ва­ла се са Ву­ком, Њего­шем и ос­та­лим зна­ме­ни­тим ли­чнос­ти­ма њеног вре­ме­на а учес­тво­ва­ла је као бо­рац у српско-ма­ђар­ском ра­ту.

Врдник је је­дан од нај­ве­ћих фру­шко­гор­ских ма­нас­ти­ра а не­кад је био и нај­бо­га­ти­ји, јер је имао ве­ли­ке земљи­шне по­сје­де. Је­ди­на је све­тиња од фру­шко­гор­ске Све­те го­ре ко­ја се на­ла­зи у на­сељеном мјес­ту Врдни­ку, ко­је је би­ло по­зна­то и по ру­дни­ку угља.

У бли­зи­ни ма­нас­ти­ра, на бри­је­гу, се на­ла­зи и чу­ве­на Врдни­чка ку­ла ко­ја се у ис­то­риј­ским изво­ри­ма по­миње 1315. го­ди­не. При­ли­ком ис­тра­жи­вања овог ло­ка­ли­те­та про­на­ђе­ни су пре­дме­ти из до­ба рим­ског ца­ра Про­ба (276-282) ко­ји је управљао ди­је­лом цар­ства из Сир­ми­ју­ма.

Вјер­ни­ци

Мо­на­хиње при­ча­ју да мно­ги вјер­ни­ци, ако сти­гну уве­че пред ма­нас­тир, ко­ји се по­сли­је ве­черње слу­жбе за­тва­ра, пре­но­ће ис­пред њего­ве ка­пи­је да би и ују­тру при­сус­тво­ва­ли ју­трењу.

- Чес­то нам се, по­следњих го­ди­на, јављају мла­ди људи ко­ји же­ле да про­ве­ду не­ко­ли­ко да­на у ма­нас­тир­ским ко­на­ци­ма где нам по­ма­жу у обављању сва­ко­дне­вних по­сло­ва, пос­те и мо­ле се Бо­гу и ка­ко са­ми го­во­ре на одлас­ку "одла­зе одав­де ду­хо­вно сна­жни и пре­по­ро­ђе­ни", ка­жу мо­на­хиње ма­нас­ти­ра Врдник.                                                        
           

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.