У мету: Трофеј за историју

Пише Драгиша ЋОРСОВИЋ

ДAН Републике Српске, 9. јануар 2008. године, спортисти Источног Сарајева, тачније кошаркаши Славије памтиће по освајању Купа Републике Српске. Њихови спортски противници играчи Борац Нектара Бања Лука, својом игром допринијели су да то буде прави празник спорта и кошарке. Док много спортски савези Републике Српске муку муче да клубове и буквално приморају да играју завршницу овог такмичења Кошаркашки савез Републике Српске је успио од финалног меча да направи престижну спортску манифестацију. Aмбијент у дворани Славије био је изванредан. Више од хиљаду љубитеља кошарке, наравно навијача домаћег тима, потрудило се да помогне својој екипи, али ни једног тренутка нису били некоректни према гостима. С друге стране, кошаркаши Борца су били изванредан супарник. Кренули су фуриозно, мотивисано, агресивно... У тим првим минутама домаћи су дјеловали потпуно супротно. Бојажљиво, стегнуто, као да су били импресионирани чињеницом да играју финале Купа. Трајало је то пуних 10 минута, а онда је екипа изузетно перспективног тренера Горана Шеховца показала карактер и практично се извукла из понора да би стигла до трона. Заслужили су те тренутке кошаркаши Славије. Треба отворено рећи да је овај клуб у односу на Игокеу Партизан и Борац Нектар, а ова два противника су пала пред Славијом у полуфиналу и финалу, ипак мали спортски колектив, у организационом смислу. Нема Славија велику клупску инфраструктуру, мада би можда најисправније било рећи, да је нема никако. Aдминистрацију чини четири - пет људи и већина их ради искључиво волонтерски. Без било какве накнаде. Управу на папиру чини 15-так људи, а ради чини се један човјек предсједник Здравко Шавија. Он, уз малу помоћ неколицине чланова клупског руководства и представника Општине Источно Ново Сарајево, муку мучи да обезбиједи неопходна средства за функционисање клуба. Она су, будимо реални, заиста минимална. Податак да тренер Горан Шеховац нема помоћника и да све сам ради најбоље одсликава и беспарицу, али и организацију рада у клубу. Шеф стручног штаба (а нема стручни штаб, па испада да је сам себи шеф) не само да ради са сениорима, већ и са свим осталим категоријама клуба. Буквално, у дворани се он налази од јутра до мрака. Играчи се смјењују, а Шеховац остаје на паркету. Другачије се не може, јер новца за неког другог тренера једноставно нема. Посебна су прича играчи. Вјероватно се они налазе међу најнеплаћенијим кошаркашима у БиХ. По понашању на паркету, борби и жељи за побједом коју показују, рекло би се да није тако и да знају зашто се бацају за сваком лоптом, радују кошу, побиједи... Онај ко зна праву истину мора да им честита на односу према клубу, навијачима, овом граду... Шеховац у овом тренутку вјероватно има и најкраћу кошаркашку клупу у Премијер лиги. Играју му шест-седам играча, остали су на клупи да попуне број. То су Славијини омладинци, њена будућност, али у овом тренутку, ипак, недовољно јаки да понесу терет утакмица. Њихово вријеме долази. Имају ту срећу да могу да стасавају поред Лерића, Вуковића, Гвозденовића... Имају пред собом примјер Милана Родића, младог и изузетно талентованог играча. Нису у Бањој Луци препознали његов таленат. Отписали га, а он је своју срећу пронашао у Славији. Доказао се и постао играч за којег се интересују и много већи клубови. Показала је Славија и на његовом примјеру, да је стасала у респектабилан клуб, са одличном перспективом, под условом да им финансије не буду вјечито за вратом. Успјели су стићи до Купа Републике Српске, сада морају даље, а питање је колико ће моћи сами даље... Имају жељу, ентузијазам, квалитет, однос према клубу... За нове успјехе треба и логистичка подршка. Питање је да ли ће је добити?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.