"Тројка" гура ФБиХ у енергетски амбис?!

САРАЈЕВО – Европска унија је након одустајања од руског гаса била приморана да у кратком року пронађе алтернативу како би избјегла колапс енергетског система. Као замјена изабран је амерички течни природни (ЛНГ), али тај прелазак не само да није трајно ријешио проблем, већ је Унију увео у нову, скупљу и нестабилнију фазу енергетског снабдијевања.

На ово упозорава најновији извјештај британског истраживачког центра "Четам хаус", у којем се истиче да је повећана зависност од америчког гаса оставила европску индустрију и потрошаче изложене високим рачунима и честим цјеновним шоковима. Аутори извјештаја наводе да је тиме избјегнут потпуни енергетски колапс, али да је основни проблем остао - ова заједница је и даље дубоко зависна од фосилних горива и глобалног тржишта које диктира цијене. Замјена једног добављача другим, како упозоравају, не рјешава структурну рањивост европског енергетског система.

Колико је Европску унију коштала одлука о одрицању од руског гаса, односно колико ће је тек коштати у наредним годинама? Према процјенама појединих аналитичара, ријеч је о стотинама милијарди евра додатних трошкова насталих од 2022. године до данас.

У европским расправама као могућа алтернатива руском гасу често се помињао Азербејџан. Међутим, према ријечима експерта за гас Војислава Вулетића, реалност је да та земља тренутно нема довољне количине гаса да замијени обим испорука које је Европа некада добијала из Русије. Како каже, азербејџанска главна поља, попут Шах Дениза, као и нова истраживања у Каспијском мору, још нису показала резерве које би омогућиле стабилан и обиман "нови гасни ток".  

- Чак и у случају открића нових лежишта, њихов развој захтијева године улагања. Наравно ту је и изградња инфраструктуре и добијања дозвола, што јасно показује да Азербејџан не може бити брзо и једноставно рјешење за европски енергетски проблем - поручио је Вулетић.

Једно вријеме као опција су се помињали и ЛНГ терминали у Црној Гори и Албанији са идејом да Балкан постане енергетски мост ка Европи. Иако је та идеја у почетку дјеловала логично, у пракси се показала као тешко остварива. Изградња ЛНГ терминала је, према ријечима Вулетића, изузетно скупа и захтијева огромна улагања, а њихова профитабилност зависи од дугорочних уговора и стабилних цијена гаса. Осим тога, да би терминали били функционални, неопходни су и снажни гасоводи који би гас довели до крајњих потрошача. Без развијених интерконекција, терминали остају изоловани пројекти без ширег значаја. Због свега наведеног, наводи Вулетић, ове иницијативе за сада нису добиле довољно политичке и економске подршке да би постале стварност.

• Опције

Као једна од опција у једном тренутку се помињала и могућност да нека америчка компанија купи или на други начин преузме "Сјеверни ток 2". У постојећим околностима, то се сматра једном од најреалнијих и потенцијално најповољнијих опција за европске земље које су се раније ослањале на руски гас. За сада нема сагласности унутар свих чланица ЕУ. 

Европским гасним путем кренула је и ФБиХ. Одлука да се одрекне руског гаса и уђе у процес преласка на амерички ЛНГ није резултат енергетске стратегије, већ посљедица политичких и економских притисака који долазе са стране. У том контексту, као кључни пројекат најчешће се помиње изградња гасовода Јужна интерконекција, која би БиХ требало да повеже са новим гасним токовима и омогући приступ америчком течном гасу преко терминала на Крку у Хрватској.

Међутим, овај пројекат отвара бројна питања о којима се у јавности ријетко говори. Најважније међу њима је контрола инфраструктуре. У пракси, већина великих енергетских пројеката реализује се кроз јавно-приватна партнерства. Уколико би америчка компанија била главни инвеститор и извођач радова на Јужној интерконекцији, то би у пракси значило да она контролише читав пројекат. Такав аранжман могао би довести до губитка суверенитета ФБиХ у кључном енергетском сектору, јер би одлуке о транспорту, цијенама и приоритетима снабдијевања биле условљене интересима приватне компаније, а не јавним интересом.

То би се директно одразило на цијену гаса, будући да би компанија могла да диктира транспортне таксе и услове коришћења гасовода. У ситуацији већ скупог и нестабилног гаса, ФБиХ би тако плаћала додатну премију – не само за енергент, већ и за губитак контроле над инфраструктуром. Поред економских, овакав модел носи и политичке ризике, јер контрола стратешке инфраструктуре омогућава и значајан утицај на доношење одлука, посебно у малим и институционално слабим економијама. Управо се таква ситуација често описује као "енергетска замка".

• Предност

Када је ријеч о Републици Српској, за сада нема званичних најава да би се могла прикључити гасоводу Јужна интерконекција. Уколико би до таквог аранжмана и дошло, њена предност је у томе што се, за разлику од ФБиХ, није одрекла руског гаса. У посљедњим мјесецима у току су значајни инфраструктурни пројекти гасификације источног дијела Српске, а према најавама, током ове године тај процес би требало да почне и у западном дијелу. Оба гасовода ослањају се на руски гас који стиже преко Турског тока.

Спекулације да је ријеч о непоузданом извору снабдијевања у будућности, због могућности да Бугарска 2027. г. забрани транзит руског гаса преко своје територије, Вулетић оцјењује као неутемељене. Он истиче да је такав сценарио готово немогућ, јер се преко Турског тока гасом снабдијевају Мађарска и Словачка, које су изузете од санкција које је Брисел увео Русији.

Вулетић сматра да је политика коју власти у ФБиХ воде посљедњих неколико година погрешна и да представља економско и енергетско самоубиство, на које су, како сматра, очигледно спремне да пристану ради геополитичких циљева за које није извјесно да ће икада бити остварени.

Како је истакао, Јужна интерконекција није само инфраструктурни подухват, већ инструмент геополитике и интереса иностраног капитала. Према ранијим процјенама које је радио "Глас Српске" уколико дође до реализације овог пројекта, то ће у наредних пар деценија грађане и привреду ФБиХ коштати најмање пет милијарди марака.

• Нацрт споразума

Иако још нема званичне потврде ко ће градити Јужну интерконекцију, као најизгледнији кандидат помиње се америчка компанија ААФС, која је већ доставила писмо намјере. Поједини федерални медији објавили су дијелове тог документа, који се у јавности представља као "потенцијални уговор" или "нацрт споразума". Према тим наводима, америчка компанија не би добила само посао изградње, већ и управљање гасоводом, као и дугорочна права која би јој омогућила контролу дијела ланца снабдијевања. Помиње се концесија у трајању од око 30 година, а у појединим верзијама и минималне гаранције прихода, што би значило да БиХ мора да плаћа одређене износе чак и уколико капацитет гасовода не буде у потпуности коришћен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.